Srpski sion

Б р . 19.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 295.

сам ју са надом, да ће ме десница Божија и од сада, у новоме деловању моме рз г ководити и номагати, и да не ће дати, да силе моје клону под теретом узетих на се дужности Архијерејских. Свршено је — рекох — што је од Бога за данас одређено било, а сада залазим у дане, у којима и ја од своје стране имам да свршим оно, што ми је новерено; да свршим дело, на које полазим, по вољи Божијој. Ја ћу поћи на то дело — вољно и поуздано, настојаћу на њему приљежно и истрајно, и не ћу пожалити никаква труда ни напора, иа ни саме жртве, да оно буде и успешно. Истина, да је нашем Архијереју тешко говорити о уснеху свога рада данас, када над нама још шири дрна крида она стара неслога наша, која раздваја и разорава, која отуђује своје од својих. А колико је к томе још других разних непогода и недаћа, са којима се црква наша све више срета, и којима само уједињена морална снага целе цркве одољети би могла,. Но и код тако тешких прилика наших, и код толике озбиљности времена данашњег, ја ћу ноћи мирном душом на дело своје, јер знам, да света црква не тражи од својих Архијереја, да они чине надприродна и надчовечна дела, не тражи више, него што смртан човек уз помоћ Божију учинити може. А то и јесге оно, чега се примам, нримам са одДуком, да као Архијереј будем по силама својим „кс-клгл ска ", да са повереном ми духовном паством управљам пажљиво и опрезно; да бдијем над тим градом цар.а великога, будно и стално, да ревнујем у томе винограду Госнодњем трпељиво и истрајно; да се свагда тврдо и непоколебиво придржавам данас пред свима Вама свечано изреченога веровања и Епископскога обећања свога, и да се никада не огрешим о светињу савести своје, но да свагда могу са чистим срцем о сваком Архијерејском делу своме одговора дати пред лицем Божијим, а у раду своме да се не руководим никаквим нечистим нобудама, или тежњом за чашћу и славом другом, до ли само оном, коју ми људи пружити не могу, но, коју Отац у својој задржа власти. Тога се иримих и на томе стојим до краја овога временптога живота свога. Оа том одлуком оставићу ја своју досадању милу домовину: Хрватску п Славонију. колевку и завичај свој. Па, нека ми је до-

звољено, да се код ове моје свечаности опростим са том лепом мојом домовином, да јој рекнем само: С Богом — мила моја зем.Ђ0 јуначка! Благословена свака груда, твоја, благословен прах отаца и ираотаца мојих и свију дичних и врлих синова твојих, који те свим жаром љубави своје грлише, који за те живљаху, за те умираху (бурно и одушевљено: Живио !); да се опростим и са свим другим, што ми је овде мило и омиљено било: са Фрушком Гором, светосавским манастиром мојим Кувеждином, братијом мојом и светим храмом овим, у коме нисам крштен, али који је мио мени као игго је сину мила мати рођена; јер овде сам ја као странац пре 14 година примљен и усиновљен; овде сам посвећен на службу Богу великоме; овде примих изобилну благодат Духа Светога, благодат ђаконску, иресвитерску, па данас и Архијерејску; да се опростим и са живом црквом овога места: са добрим пастирима њезиним и благочастивом духовном паством њиховом; да, се опростим и са градом овим, милим досадањим стаништем мојим, у коме нисам рођен, но у коме се тако осећах, као у самој кући родитељској; са градом овим, у коме су најтоплији и најсретнији зраци небеснога сунца на ме просијавали, и кога ја, од доласка свога овамо у Богословију до сада никада не оставих, па у коме.ће и после одласка мога најнежнији осећаји срца мога пребивати. (Живио!) А на, догледу оном крају тамо преко Дунава (ноказује крстом према Бачкој), где се широм отвара благословена земља сестринска, где ме чека нова нада, нови живот, Епархија моја љубљена, — из срца ми истичу топле жеље, да свемогућа сила небесна милошћу својом закрили земљу ону и заштити од свакога зла и напасти, па да она у срећи и задовољсгву својих синова напредује и преуспева (бурно: Живио!) и да Господ Бог мојој милој духовној пастви подари ону спасавајућу благодат своју, која утврђује срца у светој вери иравославној, која оживљује и јача л>убав и наду хришћанску. (Живио!) Па сада нека је и овде, овом приликом, свечано изражена моја најпонизнија благодарност Љеговом ц. и кр. Апостолском Величанству, нашем премилостивом владару Францу Јосифу I., на краљевској милости Његовој, којом је благоизволео иоделити ми превишњу потврду Своју; а тако исто и моја неограничена оданост