Srpski sion

С тр. 306.

„смски сион."

В р . 20.

Н Е 3 В А Н И МЕМШ155Е )МР1) ечи ' К0 Ј е Ј е иврекао преузвишени миЧгг^^ииетар-предеедиик угарски, у седници горње куће угарске од 16. (28.) априла о. г., а тичу се нас Срба и наше народнодрквене автономије, не треба заборавити. С тога ћемо те речи његове и на овом месту да сачувамо. А гласе: „Наишли смо и на такве изјаве јавног мишљења, као што су изражене на једном збору, са којих ја не могу држати, да је имао права да се одржи, а таква је била скуиштина, која је одржана у Карловцима. „Такав начин изјављивања не могу држати за оправдан, јер при свем том, што ја иазим на изјаве појединих народних зборова, то ипак држим да се они не могу никада изразити у име своје цркве и у томе ће ми можда Његова Екселенција натријарх Георгије Бранковић дати за право, да би признавање онога принципа, по коме се могли и они искупити, који су ван законитог уређења, и дати израза у име своје цркве, баш са његовог становишта, са гледишта интереса његове цркве, врло опасно било. Ја држим то у толико мање за оправдано, јер мислим, да се угарски држављани у оном кругу, у коме се њих што тиче, могу нослужити својим правима. Али овде се послужио и један такав део држављана правом изјаве, кога предлог ни не додирује. „Ја то не бих навађао, да Љегова Екселенција патријарх, није на основу закључка тамошње скупштине, у овој високој кући у сличном смислу говорио и да није изнео предлог као средство, којим хоће, да се изигра законом осигурана, автономија. На ту изјаву дужан сам, да му одговорим, да смо ми, прво, автономне законе осигурали и узаконили, али, да смо их осигурали строго само на црквеном пољу и да се не могу са политичким правима идентификовати; друго, да ми та законом осигурана права нисмо снабдели тако, као да она носе карактер уговора на себи, него се просто оснивају на правној основи, коју законодавство дати и сузити може, јер кад би ми друго становиште заузели, када би ми дали тима правима непроменљив уговоран карактер, то би значило, признати државу у држави".

ч н и 4 е о, Ј1ЈУАВ1Т. Његова Оветост, преузвишени Патрцјарх Георгије Бранковић, одговорио је одмах г. министру, у колико је овај Њега апострофисао. Одговорио му је у личној примедби, јер је само у овој и могао говорити. Меритум говора г. министра није могао бити предмет рефлексија, по пословнику и горње куће. По истом пословнику нису могли на говор г. министра одговарати ни друга Господа Епископи, јер је г. министар узео завршну реч. А што је г. министар ову употребио и на то, да изговори о нашем митрополијском збору и нашој автономији и такве тврдње и енунцијације, на које је требало одговорити у горњој кући одмах, а на које се одговорити није, дакле, могло, —■ то је ствар парламентарне тактике г. минисгра, која се нама не може никако допасти, но која се њему свидела, као што се свиђа и многим другим министрима. И за то је могао, сасвим лепо, изостати и онај блажији приговор неких наших листова, учињен нашем Епископату, што на говор г. министра није одговарао. А о „жешћем" приговору, кад би га хтели квалификовати, морали би га обележити и констатовати и опет, као излив жучи, и урођену мржњу против свога рођеног Енископата. Ако је некој госноди, родољубима, и синовима православне, љубљене цркве, и у овим мучним и судбоносним данима за нашу цркву и народ, још до просинања те жучи и мржње, нама је, у истину, о томе одвратно и нисати. Одговор Његове Светости, којим је одбио инсинуацију, Њему добачену и иротив Њега уперену, сасвим је довољан и коректан био. Скроз је истинит; и онолики је само могао бити. Његова Светост Патријарх није, у своме одговору,ничим „праоруке" одзбора митрополијског, него је рекао, „да збор није његовим знањем и присшајањем сазван", а без икаквог околишења је потврдио, да је збору дао свој Архипастирски благослов, у храму божјем, јер га је скунљени народ за то умолио, и јер је уверен био, да ће својим Архииастирским саветом тако!)ер упливисати на легалан расположај свога народа. А, ако, данас, није коме год мило, што