Srpski sion

С тр . 578.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 37.

је у три лица само један триипостасни Бог. (Јов. ХУП. 5., I. Кор. XII. 4. 5. 6. Втор. У1. 4.) Два, сложена прста на длану означују оне две природе, које су се налазиле у Господу нашем Исусу Христу кад је као Бог сшпао са неба и примио на себе тело човечје на земљи, а није престао Богом бити, по речима: и Олоко плотћ кк1стк (Јов. I. 14.) или другим речима означују Богочовештво Христово, у смислу речи: ©динх естк ЈЕЈогх и единх \-одлтаи Бога и чслок'ккижх, члк*кка Хјјтосх 1исх. (I. Тим. II. 5) Познато нам је, да је Бог на сваком месту, али се Он ипак на небу нарочито прославља од ангела, зато Га и Оин Божји назива „Оцем небесним" у речима: „Отецх кашх некеснкж дастх киага гшосацпшх у негш " (Мат. УП. 11.) или: „единх естк Оца кдшх, иже на нш{ск)(х" (Мат. XXII. 9.) а псалмопевац вели: „на некеси пртолх еги)" (X. 4) и „Гдк на некесн оуготокд пртолх скои" (СП. 19.); наше чело је највише место на нагоем телу, зато оно и преставља небо, или престол Божји. Преношењем три прста десне руке са чела на средину тела приликом изговарања речи „и Окша" изображавамо силазак Сина Божјега са неба на земљу, да нас спасе, — „никтоже кзмдЕ на нско, ток/жџ сшедми сх некесЕ, Окша члскТи, ск1н на мкеси . . Да всакх к-крВ/ли кх онк не погивиетк, но ижагк жикотх к-кчнкш" (Јов. Ш. 13. 15.), по томе средина нашега тела преставља ону земљу, где је Син Божји проповедао спасоносну науку своју људима. Преношењем пак три прста десне руке са У Панчеву.

десне стране рамена на лево нриликом иеговарања речи: „н стаги> Д8\а'*, изражава се лебдење Духа св. над нами по ваздуху по речима књиге К ут У а: и Д)( х Б ж Т и ношашесА к{(*\8 кодк 1. (I. Мојс. I. 2. — слично: Мат. Ш. 16., Марк. I. 10. 1ук. III. 22., Дела ап. III. 3.) Ддшнк значи: јесте, тако је, истина је; а овом речју дајемо сведочанства, да смо се свесни и правилно прекрстили. — Први хришћани су ио свој прилици приликом изговарања речи „Д/Минк' 1 подигли десну руку у вис што је у тајанственом смислу значило: Бог нам је сведок, да смо (е искреио нрекрстили, или томе нешто слично. Знамење часнога крста је дакле неки спољашњи знак тајанственог увода к оним молитвама, које желимо изговорити, којим спољашњим знаком одгаљамо од себе кушатеља телесног, како би све мисли наше усредсређене биле на небу пред превишњим престолом оца небесног, иже дастх каага просдфк^их у негц), којим знаком надаље засведочавамо тврдоћу вере наше у ону љубав Божју, која Она скоего далх естк, да ксакх К 'к (з8ди вх онк не погиЕнетх но и <матх жикотх к-кчнкш; надаље изјављујемо непоколебиву веру, да нас Син Божји после вазнесења свога на небо није оставио без сваке номоћи. него да је послао Лк-ктоканТе Оца, који лебдећи над нами наставља, нас на путу правде и истине. — А са речју Д/иинк потврђујемо потпуно и креико уздање у милост и помоћ онога који је рекао: п се азх сх калш есагл кх кса днп до скон^ чапТд к"кка (Мат. 28. 20.). Обрад Давидови^, катихета.

ШШ ЗБОРНИК ШОЛИТАВА

НА ПОТРЕБУ ПРАВОСЛАВНИМ СРПКИЊАМА, НАРОЧИТО ПРИ БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРЂИЈИ. Српоки у стихове сдожио Иван М. Поповић.

Символ вере. 1. Верујем у једиога нам Бога Оца сведржећег, Творца пеба, земље, свега, Што се види и не виђа 2. Тако исто у Гослтода Јединога Исус-Христа,

(Прештампавање забраљеио). Једнородног Сина Божјег, Који је од Оца рођен Пређе свију још векова. Он је светлост од светлости, Истипити Бог, од иравог Бога рођен, а не створен, Који раван јесте Оцу