Srpski sion

О тр . 282.

1>н. IЧ.

усљед наслеђене употребе све већма јачати и усавршавати се; а то је онет морало дјествоваги на снагу говора. Посљедица пак развијћа говора морала је бити и даље развијање духовне снаге тако, да је једио другб потиомагао". Но ово ромаптично описивање поетанка говора показује нам јасно неизвесност и блудњу Дарвинова доказа. Узмимо — вели он да је некад постојала нека необично мудра животиња, сродна мајмуну, чија се ексистенција међутим доказати не може; — узмимо даље, да је она, подражавала тоновима неке грабљиве животиње, игго се такођ<'р потврдити не да; — узмимо најпосле, да се ностанак људског говора у том подражавању тражитн има, — што се тек најмање доказати даје и с тим је по Дарвину ствар свршена ; постанак људскога говора је разјасњен, уједно и нов доказ створен, да човек од мајмуна иотиче. То је заиста чудноват начнн доказивањп! Па инак се често чује у модерном свету, да онај, који такову доказивању потпуне вере не поклања, да тај не стоји на вис-ини „модерне науке". Загледамо ли мало дубље у ову ствар, мораћемо наведену хипотезу о пореклу говора п са научно-језикословног гледишта одбацити. Ако посмотримо номенуто дотеривање и развијање самих природних гласова, морамо с тим бити на чисто, еда ли у њему влада неки известан закон или не ? Ако влада, онда не смемо превидети ту околност, како су могли разни језици постати, кад је у свију људи испт закон морао владати ? Ако не влада, онда је питање: како је извесна заједница људи могла доћи до јвднаког језика, кад би сваки ноједини човек своје ириродне гласове на свој начин дотеривао? Споразум више људи, да природне гласове на један те исти начин дотерују, не да се нпкако лако разјасниги; пошто по дарвинизму ирви почеци говора још у мајмунски свет спадају; а веће развијће интелигенције, коју би у коригт поменутог споразума ваљало претпоставитп, по истим начелима је тек усљед развијћа говора наступило. — Овамо спада још и то, да кад би тај назор био иравилан, да би корените речи у сваком поједином језику ваљало свести на „усклике а (т1егјес1ш); но то се нигде не види; на против, усклици су за благо језика и вредност му, посве узгредни. Слични разлози важе и против свођења

ностанка говора на подражавање природним гласовима, који су с иоља на, људе угицали. Снољни природни гласови долазе свима људима једнако; откуда дакле разноврсност у подражавању и тим подражавањем условљени разни говори ? Ако говор има свој иостанак да благодари нодражавању гласу неке грабљивице, за што те гласове нису с-вуда једнако подражавали, кад је глас те животнње увек једнак; те никако не можемо разумети како му се на разне начине може подражавати? Подражавања тону некога звука имаде у појединим језицима; но ово се ретко налази и управо оне речи, које подражавање тону у себи садрже, исто су тако за језик бееилодне, као и гласови усклика; дочим се по реченој хипотези банг у коренитим речима подражавање тону садржати мора! Према томе је дакле узалудан труд, да се иостанак људског говора из животињског јасно и одређено доказује. — Људски говор претиоставл>а у човеку особену саособносш за говор, које животиња нема, а човеку је урођена. Шта више, сам Фогт вели: „Органи;:ацнја душника, гркљана, усне и грлене шупљине код већине новосветских мајмуна није.тако различита, да би се из ње могла немогућност говора извести; — но не подлежи нпкаковој сумњи: да се и човеку најсличнији мајмуни само знацима и неким тоновима, а никако артикулираним речима у свом општењу служити могу". (ВМег аив с1. ТћГег1.) По томе се дакле види , да је узалудно тумачење постанка говора, ако човеку не призначо особиту сиособност за говор, која искључиво њему ирипада и којом се он од живггпње тако исто битно разликује, као од прилике религијозном и моралном склоношћу. Кчд би човек био иросто природно биће као животиња, он тако исто не би могао ииати способности говора, као ни она, те онда да како не би могло бити говора ни о језику. Стогадакш гледншга мора се иорекло говора с обзиром на могуЛносш му, свести на духовну ирпроду човека и њоме разјаснити, због чега и сам говор пружа важан доказ за духовну природу човека. — Запитамо ли пак за начин, како је говор у крилу људскога рода до стварног развитка доспео, то је питање исшоријско, које се као таково, философским путем коначно не да решити. Претпоставимо ли духовну природу и