Srpski sion

бр. 22

„СРПСКИ СИОН."

С хр . 369

рсшење иитања у корист Рима. То је било у Фебруару, и кад се терен показао већ довољно широким, јавно мнење наиме било већ заинтересовано, јавља се нова папска енцнклика, у внду посланице енглеском нарпду. Тако је нретходна агитација учипила своје. А сад ногледајмо садржај саме енциклике и у колико садржај исте одговара великим замислима Ватикана. Читајући ту нову енциклику паие Лава XIII не може се, а да му се не призна да је вештак у тим стварима. У њој је све што само може да троне чувство човечије или узбуди бар љубоннтство. Ту ти је усил.авање да докаже сродност и везу, апеловање на историјско сродство Енглеске е Римом; ту ти је израз бола о жалосној нодели и нада на могућност сједињења; поред тих туга и наданије нропустио да поласка британској осетљивости знајући на сигурно, да је то слаба страна сипова Албиона. Све је то екрпљено; н та енциклика показује предсмртни завештај рим. првосвештеника, који осећа да је крај живота његока на прагу и да му ваља ићи к иресголу настира над пастирима; « уједно обеИава онима, који је тхажљиво 1410411тају индулгенцију на. 300 )\ана; енциклика се завршује молитвеним обраћањем к пародним светитељима Британије, а нарочито Богоматери, да Она погледи на Енглеску, као на евоје нарочито ,,НЈС/гкди" н да она иеходатајствује да се „одељена браћа" сједине са једним нстинитим стадом, сврховним пастирем „намесника ТвогаСииа". Једном речи енциклика је састављена с оном дипломатском вештином, којом се прославио Лав XIII; те да би помрсили конце наводнма и анелима незиним, треба далеко хитрији ум, а у сваком случају иеоиходно је добро позпавање папиие логике, чиме се баш велико не могу нохвалити жител>и Енглеске. Исказав у почетку енцик шке своју искрену л.убав према енглеском народу, о чијим великим делима сведочи у стара времена и иеторија цркве, иана прелази к објашњењу историје ширења хришћапства на британским острвима и труди се да докаже, да британски народ за нросвећење хришћанском вером нема ником другом да захвали,Јно Рнм-у, чије су иане ночињући од Григорија Вел. увек гајили нрема Енглеској традиционалну љубав и очински се бринули о њој. Први аиостол у Енглеској био је мисионар Августин, кога је послао Григорије Велики. Ме1>утим нана нн једном речи није спомепуо, да је

хришћанство било раишрено у Британији још много нре Григорија Великог, наиме, да су га мисионари са истока ширили, чему за доказ служи обичај у бритапској цркви: свршавати пасху нс по римском, но тго источном предању. Ноуказивањенатај Факт ,не хармонишесаонштом цељи енциклике, и по том ни са иравилима папске логике, за то се то морало еасвим прећутати. II Фактично, прећутав тако важан историјски Факат, енциклика описује л.убав коју су римски првосвештеници гајили према Енглеској, како су јој они давали достојне настире, и даровите учитеље и за духовне и за светске науке, како су јој обилно помагали својим саветнма и достављали све, што је нужно било да процвета у њој црква. С тога је и сама Енглеска у оно време одана била центруму хришћанског јединства, који је усредсређен у лицу римских енискона, а о тој оданости њеној сведоче и јасна Факта историје, која не допуштају ннкаква питања или сумње. Том .жалосном" одношају задан је удар у XVI столећу, када се бура устанка иа цркву, раширила по Европи и од тога времена, од како је Енглеска прекинула везу сааностолским престолом, у н.ој је иочео опадати и вера и морал. М то је јако огорчило папе, па нри свем том они се и иосле тога обринули за Енглеску, надајући се покајању од њене стране. Те мисли обузимале су и садашњег папу, и по његовим соиственим речима, мисао о иокушају сједињења Енглеске с Римом зачела се у и.ему већ у време, док је био римски нунциус у Белгији, а израза је нашиа у садањој енциклики. У каквом се ноложају налази сад пшгање о зближењу Енглеске с 1 'имом, и имали какве основе падати се на успех остварења те цељи? Папа је у том ногледу велик оптимиста. Основ за усноставл.ење узајамности већ је готов — може се рсћи — да већ и само сједин.сње иосгоји, премда Формалног израза још нема. 0 том се папа уверио из знакова савременог религиозно-моралног и опће-госнодарског живота Енглеске. С особитом радошћу папа је дознао да се енглески народ у свом практичном животу труди к оствареп.у тих идеала, који су предмет усиљених трудова и римског првосвсштеника. Тако се у Енглеској посвећује много пажње решењу социјалног иитања с цељу, да се побољша положај раденика, а то је то исто питање; а за успешно решење труди се усрдно и сам пана, исказавши ту бригу н у својој енциклици. На-