Srpski sion

Стр. 430.

божија, и по свом пореклу и нрироди, на и но свом опредељењу до неразумне животиње деградује; — пошто смо лажност п неоснованост дарвинове и разних праваца материјалистичке теорије о бићу и најважнијим функцијама у духовном животу и раду човека потврдили не обичним фразама и приговорима, не простим софистичким доскочицама, него авентичним изјавама најмеродавнијих и најчувенијих светских стручњака и корифеја у области природних наука, који су сав свој живот, таленат п неуморни рад посветили изучавању природе у опће и човекова бића на по се, те ко.јима су и најновији анатомски, фисиолошки и хемијски резултати, као и најновија откривења на пољу антропологије на и неихологије најбоље нозната, — држимо, да можемо спокојно прећи на кратко изложење хрпш&анске науке о човеку, његову бићу и онредељењу, као једине истините, која је и Бога, као творца и човека, као његова створа достојна, а самим божијим словом потврђена и освећена. Из речи Богом задахнутога писца књиге „ Ббгш" о сворењу човека уверавамо се, да је човек састављен из два дела. — Први део његов, који је етворен првим актом божијим од земље, јесте његово органичко тело. То је онај део човекова бића, којим он припада земљи и видљивоме свету. Тело је стварни део човека, јер без њега не би могла душа делати у видл.ивом свету, т. ј. знаке и одлуке свога рада фиеички показивати. А кад се душа разлучи од тела, онда и човек престаје бити цело биће; иа с тога и у будућем животу мора сваки од нас постати опет целокупно биће, т. ј. мора му се душа с телом спојити на вечна времена. Други део човекова бића је дугиа, која је постала другим актом творчева рада, кад ју је Бог задахнуо у мртву телесну матери у као „дБЈхате жизни". Душом припада човек духовном п невидљивом свету. 0 овом сложеном саставу човекова бића уверава нас св. писмо речима: ,,козвратнтс/л перстк кх зшлк> гакише и ск, и козврагитсл кх Вог8, иже и даде его" (Еклес. 12, 7.). А ове речи допуњује сам Христос Спаситељ овако: ,,Не оукоитесА К оукнканЈЦЈИ^х т-кдо, д8ши же не л1ог8фи\-х оукити" (Мат. 10, 28.). 1Пто се тиче духа, о коме неки мисле, да је -трећи део човекова бића, ослањајући се на нека места

св. писма (1 Сол. б, 23; Јевр. 4, 12.), то по речима св. Јована Дамаскина он није нешто за себе самостално, не(о је најњежнија и најтања страна те исте душе; што су очн телу, то је ум души. Човек, који је створен по нарочитом савету божијем и посебним актом Творца, обдарен је неким особитим савршенствима, која су само њему једном својствена. Тако : а.) Човек својим целим саставом нредставља дивни и узвишени стицај двеју природа: духовне и материјалне, небесне и земаљске, времене и вечне, нропадљиве и бесмртне. У њему је дакле свеза два разноврсна света: видљивог и невидљивог. б.) У човекову телу, које је створено од земље, налази се све, што је на овом материјалном свету најбоље и најсавршеније. С тога можемо сматрати човека као неки мали свет у великом божијем свету. Тело човеково има красан стас, и изглед с лицем к небу окренутим; тело је сасвим удешено према разноврсној делатноети душе и у стању је, да речима пзрази мисли душе. И само ииостасно божије Слово изволело је епојити се са еуштаством човекова тела; па и св. Дух налази у њему угодан стан. в.) Особито је човекова душа украшена високим савршенствима; јер њу је Бог задахнуо евојим непосредним дахом, а то значи, да је она Богу сродна и блиска. Душа има дивне и одличне силе и особине, којима се одликује, као што су: разум, којим је свесна сама себе, којим познаје свога Творца и све што је створено. Она има слободну вољу, којом је у стању да сама себе одређује на извесна дела, независно од икаквих спољашњих побуда и утицаја. Има срце, које је способно да љуби свога Творца и да налази у њему своју вечну срећу. Св. писмо открива нам нај јасније нрвобитно савршенсгво човекове душе, кад вели, да је она п створена по божијем обличју и подобију. И рече Кога: соткорнмх чмок г кка по окраз8 нани,и8 и поподокио" (Бмт. 1, 26.). Ово је најважније иреимућство човека међу свима осталим Божијнм саздањима. Образ божији у човеку сачињавају битна својетва и способноети душе, као: духовносш или нематеријалност, која је слика најчистије просготе божијега бића; слобода, као слика