Srpski sion

С тр . 778.

Вр. 47.

н смисла; јер гдје стоји у св Писму, да Бог душе умрлих одмах пошл-е смрти облачи у неко ново тијело, којо би било иређашњем

слика и прилика

1 — То II0 СТОЈИ НИГДЈв у св Писму; ал' и;з св. Писма п пз науке св. наше православне дркве у овом погледу ми дознајемо нешто са свијем друго, и непгго што са. свијем друго ова1;ово ВЈ 'еровање и нагафање у ногледу нојаве умрлих. Мн звамо наиме, да тпјело чнм је лишено животног начела. раствара се у елементе пз којих је саетављчно а ти елементи улазе по онћим Богом установљеним законима у велику матернјалну масу. која састав.Ђа видљиви свијег.

Један од тих закона, познат по божи.јем откривењу тај је, да ће свако тијело човјечје сачувати у тој опћпј маси потребне елементе за своју усноставу, и да ће се сва људска тјелеса, пошље те успоставе, сјединнтн са својнм душама једним чпном свемогућства божијег, и по том скупа живјети жнвотом, коме неће бити кра.ја ни конда (Геге: учење кат. пр: дркве). Дакле то сједињене душа умрлпх са њиховим нреображенпм тјелеспма неће бити само на часак да се нама јаве, па да се н опет растају и да н оњт заузме свако своје ире^ашње стање, него кад то сједнњење буде, впше неће бити раста;ања.

(СврпнКе ее).

ОКРУЖНИЦА Патријаршијска и Синодална посланица Впреосвећеној и Преосвећеној у Христу браћи, Митрополитима и Епископима, евештенству и целом благочестивом и побожном православном народу најеветијег апостолског и патријаршијског престола Цариградског.

(Свршетак)

23. Пошто онако стоје сгвари, а ту су и докази и;{ црквсне неторијс, кчјн се пе могу иорећи, то сгарајући се ио дужпости, обраКимо реч ппродима па западу, који и:ј не.шања исти пите и неумитие историје црквене лаковерно ге новукоше и сљедује противјеваиђелеким и безакоиим новотаријама паиетва. и оцепљени тако далеко ее налазе од једне, евете, саборне и аностолске нравоелавне Хриетове цркве, која јесте: и „Црква Бога жива, стуб и тврђава истине", (Тим. I. 3. 15 ) и у којој светлише у побожности и православној вери њихови претци и праоци кроз целих девет векова, и беху верни и часни чланови исте, сљедећи верно и стално одредбама Вогом еабраних Васељенеких Сабора. 24. Народи Христољубиви славних земаља на заиаду! Радујемо се, иначе, гледајуКи Вас, да имате л>убав Хриетову, руковођени евојим здравим разумом, да је без вере у Христа пемогуће угоднти Вогу (Јев: 11. 16.), али је јасно еамо но еебп свакоме, који право мисли, да снасптелиа вера у Христа, на сваки начин, треба да је ирава у свему н сагласпа светоме писму н аностолеким иредањнма, на којим сс оспива учен.е Вожанскпх Отаца н еедам светих Васел.енских Сабора. Сем тога, јасно јс да саборна црква Вожнја, која држи у крилима својим недирнуто непоремећеио п ненотврђено ту снасителну веру

као Вожанеки аменат, оиако, како је од вајкада нредана и од Вожаиских отаца духо« светим развијеиа и утврђена ирвих девег в кова, јесте иета, једна и једнака непрестапо кроз сва времена. а не она, која се мен»а и разно дотерујс током времена, јер јеванђелеке истине иикад не нримају нредругојачење и измену, нли напредак у времену, као разни филозофски сиетеми, — јер је; „Исус Христос јуче и данас ието и вавек" (Јев. 13, 8). Одакле и свештепи Вићентије из свештеног Манастира Лирина у Галији, млском отачаске побожности отхрањен, а живио је око ноловине V. века, врло мудро и православно црта истину вере и онштност цркве, кад каже „У саборној цркви, оно нам је највише важно држати, што је свуда, што је свагда и што је од свих веровано. Јер, ово је доиста и у главноме саборно, као што и еила саме те речи и разум објашњавају, што ее од свуда, готово, све обузима. Овако ће пак бити, ако се одржимо ељедујући овој укунн )сти, старини н салгасности". Пу као и1то је напред речепо, западна црква од десетог вска па овамо, разпа страна и јере..ичка учења и новотарије увукла је у себе кроз папство, тс се тако оцспила и удалила од псточне и православне Христове цркве. II колнко је пужда Вашег повратка и доласка ка старим и неповрсђенпм учеи.има цркве ради по-