Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 143.

тељи притајаше дах н наднеше се над постељу детиљу. „Адн! Ада!" — зовнуше је родитељн. — Тата, — јеси јш дсшао ? „Јесам, сине!" — рече Отац иретрнуо у радости и страху. — „Какотије?" — Ох, сва горим . . . ватра! ,,Сад ће минути" *— прошапута старац, умочи руке у оцат и њиме овлажи врело »ело болесничино. Дете укочи иоглед у оца и дуго га гледаше. на онда погледа у кутић собе, где последња румен утрнулих зракова затрепта. Погледјој се, као залеђеп, заустави на томе месту. Отац и мајка, са стравом иогледаше тамо, а она слабим гласом нрошапута: „Зар баш морам?" — Шга, чедо ? „Да вас оставим!" одговори Адатихо. Старцу се затресе брада и ои угушиваше сузе, које као бујица на очи налетаху „Ено" — рече Ада и маши очима куту — „Ја га видим —- већ је ту. Ено, тамо у куту, зове ме. Видим му бела крила и небесни хитон . .. То је он ..." Као норажен сруши се Старац на столицу, зарони главу у шаке и болпо уздахну. Азрајел је разастр'о крила пад његовим кровом, а та му помиеао свест одузе. „А он ме може енасти" — рече дете — „Само када би дошао, када би хтео доћи." — Ко? запита Отац грцајући у сузама. „Вид'ла сам га, мало час... у сиу" . . — Кога, Адице ? „Назарећанина!" — одговори дете и иоиова се занесе. Старац сав претрну и иогледа у Жену. — Како рече? Назарећанина? „Ох" — јекну старица — „само кад би је епасао !" — Ама она бунца? Зар Назарејца, који хули наше Светиње, који обара Закоие и руши Храмове Израиља? Жена дубоко уздахну, иогледа га бојажл,иво и иеприча му како је њихива Адица то име поменула у своме заносу два три иута, Јаир се замисли. Дође му на ум оно што је у КаФерпауму видео и чуо. Шум

из Јерусалимске Зборнице заглуши га па ново. Оп руши Законе, он је иротиву Јехове!" узвикну сада. „Сотона му је дао моћ да исцељује, па зар Анђела Је ховипог да предам у руке Сотоии?" Тако је шапутао Јаир и нијао седу главу, коју беше у шаке заронио. — У његовој души заноче силиа борба. Ошац ее ухватио у коштац са мудрацем јеврејским, и ночеше ее хрвати. Али шта? —- одјекну му други глае, који му тек овде, иад постељом умирућа детета, севну кроз главу. Ако је он у нстиии пророк? Та није ли Израиљ и остале своје пророке ирогонио? Шга се догоди са Илијом, Језекијом, Исаијем и другима? Није ли Израиљ и за остале своје пророке казао, да је у њима Велзевул? — А ако је ои у истини Зао Дух, онда одкуда му та моћ да нрогони Зле Духове? — Зашто баш да човек пе љубп и свога непријатеља? Ето, када би ми извидао дете, зар бих га могао мрзати, на ма оп био и сами Римљанин? Стотине овакових мисли летеле су, укрштале, севале и нестајало их у дубини његова мозга, али стотину других, нротивничких мисли устајаху да се одупру, да му напомену завет јерусалимске Збориице. Ваљало је да се реши, па или да своје једино дете, евоју малу „Мајкицу", иреда у руке смрти, или да у души призна, да онај, који исцељује, чини то само номоћу доброга Духа. Номисао, да ће погазити решење Зборнице, недаде му да учини што му срце налагаше Дође му, као да ће му бити много лакше, ако се удали из собе болесна детета, ако побегне у врт и тамо, међу густим џбуновима кинариса, сачека глас о смрти детињој. Он скочи, нолете вратима, али на ирагу сгаде као укопан. Још једаред се осврте детињој постељи, па када угледа своју старицу, како је заронила лице у детињу ностељу и горко јеца, свест му се окрете: „Камилу!" — викну слузи и као махнит слете ииза степенице. * Благи еумрачак, по коме се још преливало заходно руменило, осуо се поморанџастом бојом, која се неосетно гасила и трнула у висинама запарнога неба. Дво-