Srpski sion

Б р. 25

„СРПСКИ СИОН."

С тр. 409.

Охо.чи фнлозоф напреже се и упиње. и хоће па сваки пачин, да обори тајну — и каже : човјек, разумно биће, мора допустити само оио што разумије. Та је аргументација лажна. Човјек је приеиљен допустити и признати истипу сваког рада п сваке природе, често, а да ју и не разумије, због тога, што је то заиста истипа. ма да ју пе разумије Почиње од дјетињства нрихваћатн доказе прелиминарие истине, аксиоме оиће свему поду људском, и живи од вјере цијелог живота. То је истипа, али то пе нарушава тајиу природне крсти; у вјери хоће се увијек, да се вјерује у апсурд. Какова логика! Ал узмимо заједан часак, да се лично сам Бог умилостивио, да вас иаучи овим истинама, у које невјерујете, јер су тајпе и тампог смисла; узмимо још, да можете подпијети силу његова бесконачног вели чаиства и славе, која га увијек прати, јер битпа његсвој природи, — иа да вам је казао: Ја сам битпа истина, који вам говорим. Који би од вас на таке ријечи усудио се рећи му: пе, ја невјерујем, јер не разумијем. Ја напротив вјерујем, да би ви испуњени вашим ништа, поништени силом највише величине, били ирисиљеии повикати као оно народ Израиљски : ,,Нек иам Вог не говори више, јер ћемо Помријети '. Ипак узвишене тајне бијаху објављене од истог Бога, преко пророка и његова Јединороднога, ованлоћене мудрости. Зашто дакле, да се пориче штовање наше вјере према јавившем се слову божјем ? Кад Бог говори, наш разум не има права, да очигледно види све разлоге заповиједи. Таково захтијевање је врхунац делириума душе охоле, ал увијек слабе, која хоће, да граница нашег уског познања, буде граиица бесконачности Божје! Најзад се говори, да релишозне тајне стварају скептике, противнике, невјерпике; због њих да је религија од рациоиалиста угрожена. Кукавна логика, и јадни изговор безумних охолица! Сви покушаји њихови, да збаце јарам вјере, доказују управо власт њезииу. Охоли рационалиста говори као ЛуциФер : Узићу па иебеса; испитаћу путеве и смијерове пајвишег, хоћу за часак, да сазпам тајне његове. .Алишта? Истина, ј

као плима и осјека мора, сад се ноказује као свјетило, сад оиет измиче; сад је као зрака свјетлости која просија тамие облаке, сад се опет губи; сад иомислимо, да смо је ухватили, али то је само илузија. Сад је тамна, сад се опет враћа лијена, освијетљена у сто нових облика; данас царствује на трону своме, сутра је свргнута онровржена, извржена презиру. 0 јадна истино људска! Погрјешна као п судови наши, мијења се нрема иашим страстима, осјећајима. према нашој доби, нрема нашој моментаној користи. Да лије то истинавјечна неиромјенљива као Бог? Само истипе вјере су ненромјењливе као њихов творац Бог; пе познају различитог схваћања људи, пе познају укуса ни иапретка времена; те су само истипе праве, истипите, иремда узвишеие често пута иад судом људским. Те неиојмљиве тајне припомажу општем моралу, пратећи пугеве Божанско провидности у унрављан.у евијета, чувајућ ону дивпу хармонију од које зависи срећа на землш. Хоћете разлога зато ? Ево га: човјек је овдје створеи више да ради, него да размишља и исиитује узроке ствари. Бог му је одредио миого веће дужности, одредио му је, да буде биће више морално, а пе да буде филозоф . Зашто ? Љубезни моји, да утјеши ожалошћене. да помогне сиромапше натнике, да указује услуге домовини, да усаврши срце своје, да користан буде себи и другима, више него ФилозоФСка размишљања, више него спекулативпа истраживања, нужна су му дјела. вјежбе, радње. Бога можемо љубити ако га и не знамо деФинисати; можемо се владати ио светом евапђељу, ако и не знамо рачуна дати о његовим ненроницавим тајнама; човјек може нмати љубави, да и не буде фииозоф рационалиста. Бидите ли у тој иамјери дивно дјело Божје премудрости! Чинити добро, љубити Створитеља и доброчииитеља, дужпост је свпју; љубити и чинити добро ближњему своме, то очекује он без разлике од свакога. Сад ако тајне вјере и религије налажу чипити право и праведио, то би дакле опи, који их ие разумије били ослобођепи од тих иалога? Бидите ли чудни апсурд! Бјера је дакле темељ правде и правице; без ње не би имало вриједпости никаково