Srpski sion

Стр. 322.

Б р . 20

вестио ггресв. Дјеви Марији, да ће „затруднети и родити сина", она сумњајући у истинитост речи тих нита самога анђела: ,,Како ће то бити кад ја не знам за мужа?" (види целу повест: ЈГука, 1., 26 — 38.) То, што је Оимеун потегао ножић, да њиме саструже и избрише из књиге пророчке оне речи, у чију истинитост није веровао, и опет је са свим схватљиво и појмљиво. Кад је нресв. Д.јева Марија „испрошена била за .Тосифа, а још док се нијесу састали, нафе се, да је она трудна од Духа светога. А Јосиф муж њезин, будући побожан (а не схваћа.јући и не појимајући, како је она затруднила) и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити" (Матеј, 1., 18—19.) То, што је Симеуна од намишљенога дела невидљива рука задржала, и опет је са свим вероватно. Праоца Аврама задржава анђео, да не закоље свога сина Исака, као што он то учинити хтеде; (I. Мо.јсиј. 22., 11 — 12.) а анђео Господњи одвраћа и праведнога Јосифа од мксли, да напусти испрошену девојку Марију, (Матеј, 1., 20.). То, што је Симеун за неверство своје слову Божјем, речи пророчкој кажњен тиме, да не ће „видети смрти, док не види Христа Господњега" потпуно се слаже са св. пис&ом. Отац ГГредтече Јована, праведнп Захарија за то, што није поверовао речи и свести анђеловој, да ће му жена Јелисавета ма и у старе дане, родити сина, кажњен је био тиме, што је био нем, све док му се син родио није (види целу повест о томе: Лука, 1., 5—25.). То, што је Симеун више стотина година живети морао, да би се на њему ка;зна Божја извршити могла није ништа необично, ншита чудновато. У храму Јерусалимском срета дете Исуса, осим праведног Симеуна, још и нророчица Ана, која је као обична старица имала преко сго година, јер је „седам година живљела с мужем од дјевојаштва свога,, п удова око осамдесет и четири године" (Лука, 2., 16—37.). 11а кад је она, као обична старица, иреко сто година имати могла: онда је Симеун, коме при ногледу на дете Исуса беше нрва помисао и једина жеља: смрт, свакако необично дуго живети морао. У осталом данашње нам време показује више пута људе са животом од 120—150 година; а не врло давнашња ирошлост забележила нам је човека, који је живно преко 200 г. („Народни лечник" од дра Милана Јовановпћа 1880. г., књига П. стр. 67.)

Ако би се нашим назаренима, или њиховим рођацима, протестантима чинило наведено св. предање о праведном Симеуну као невероватно, неистинито; нека нам кажу, за што је нраведном Симеону обећано, да „не ће видети счрти, док не види Христа Господњега" ; и за што он доиста пре рођења Хрисгова умро и умрети могао није? И нека нам кажу и докажу, од куда су и како су то дознати могли ? А да је томе узрока, и то важна узрока било и бити морало, у томе ће се, свакак^, и они с нами сагласити. Јест, ми без св. предања свето нисмо разумети у стаљу нисмо; ва то св. Василије Велики и каже у свом 91. правилу: „Догмате и нроповједи, које су у цркви сачуване, једне ми имамо из написане науке, а друге смо примили тајно из иовјеренога нам Апостолскога предања; нити ће ово вко хтјети порицати, који је и најмање вјешт црквеним установама. Јер ако станемо одрицати ненаппсане обичаје, као да немају велике силе, хотимично ћемо иовриједшги Евангелије у главним иредметима, или просто свешћемо на голу ријеч, што је тамо проповиједано". А у свом 92, иравилу св. Василије Велики сравњује св. писмо са писменим доказима, а св. предање са усменом сведоџбом, и вели: „. . . Иста је ствар, као на суду: кад би ми, неимајући доказа писмених, привели вам мноштво свједока, не би ли зар добили од вас ријешење опроштаја? . . ." („Зборник правила" стр. 301. и 304.) Све да се у св. писму ни једном речцом, ни једним словцетом не спомиње св. предање: ипак би нам већ из до сад реченога јасно и разумљиво било, колико нам св. предањз чувати и уважавати ваља. Но св. писмо баш изриком спомиње св. предање и јасно нам одређује, да га примати, да га се држати имамо. „Хвалим вас, браћо, што све. моје памтите, и држите зановијести, као што вам предадох". (I. Коринћ., 11., 2.) и опет: „Тако, браћо, стојте и држите уредбе, којима се научисте или ријечју или из посланице наше" (11. Солуњ., 2, 15.). Искати јасннју сведоџбу, од горњнх речи св. ап. Павла, о томе, да допста иоетоји св, предање, и да је држање нредања не само похвално, него баш и нужно значпло би желити и тражити: да јарко сунце лепше светли, јаче греје.