Srpski sion, May 18, 1897, page 8

Стр. 320. „СРПСКИ СИОН." Бр. 20

ке наше иокара? Не, он је чинио, само дужност своју. Или да ли нам је непријатељ онај, који је својој вери, својим начелима — која су супротна нашим — одан срцем и душом? 0, колико би у свету, овом мање иеправде, мање неслоге а више мира, више споразума било, кад би сваки своје назоре бранио и чувао, а туђе штовао ! На ко нам је дакле неиријатељ? Онај који нас вазда и на сваком кораку злонамерно оштећује, те с.пасу душе наше уда. Ето то је непријатељ наш. Па да ли је могуће нрема овоме и овакоме испунити заповед Спасову, да ли је могуће овога љубити ? Но — браћо — да ли ова заповед иште од нас да неправду, — коју нам је непријатељ нанео — правдом назовемо ? Не, неправду за правду признати значи огрешити се цигло о — истину. Да ли заповед ова иште, да сагнемо главу под ненравдом? Не, има нута и начина, којим се до правде долази. И сам Христос и апостоли његови, бранише се од непријатеља својих, Па у чему се дакле састоји љубав ова? Труди се Хришћанине, да убијеш у себи све грешне нокрете зловоље, мржње, огорчења и освете; опраштај од срца : не враћај зло — здим; буди свагда готов, да неиријатељу своме у иомоћ притечеш, — ето то иште од нас љубав к непријатељу. Па зар је то заиста немогуће учинити? Кад би тако било, онда у прехришћанско доба не би било ни трага љубави ове. Но има је! Чујте само. Једног Атињанина осудише суграђани му — на смрт. У последњем часу запиташе га пријатељи његови: има ли што да поручи сину своме? „Кажите му — рече он — хоћу да заборави Атињанима увреду ову 1 '. Ликургу избије неки млад човек —- око Народ хоће да казни овога, но Ликург заиска, да он сам свога непријатеља казни. Узме га к себи, добро га васпита, на га изведе нред народ и рече: „Овај беше злочинац, а сад ће ето бити ваљан члан друштва". Кад је Фурије именован владарем у ПГпанији, молио је римски сенат, да му баш два непријатеља његова за саветнике даде. Ово

су — браћо — заиста лепи примери љубави к непријатељу своме ; и баш зато што су то плодови природног наравственог закона, баш тиме нам пружају доказа, да се љубав к непријатељу не коси са природом нашом и да није — немогућа. Љубав к непријатељу, то је општа дужност, која све Хришћане подједнако веже, јер је она изрична заповед Христова, Њу је изрекао — Христос Бог. Кад је Петар запитао Исуса Христа у име осталих апостола. колико се та љубав простире, и да ли је доста седам пута опростити непријатељу, рекао му јеГоспод: „Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" 1 (Мат. ХУШ. 22.) Ево дакле разјашнења заповеди ове! Тако, браћо, и никако друкчије! Христос Спаситељ је овој заповеди, ударио нечат савршенства рекао ученици ма својима: „Љубите се као што сам вас ја љубио" — а међу њима беше и Јуда, који га је већ издао. У оном трепутку, кад је Јуда дошао да изда Исуса, предусрега га Господ речима: „Пријатељу, шта ћеш ти овде" ? (Мат. XXVI. 50 ) Христос умире на крсту, а са усана му лете ове речи: „Оче опрости им, јер незнају, шта чине". Он дакле умире, мучен, пљуван и поруган, а последња му реч не клетва, но благослов. ЈБубав к непријатељу је одлична врлииа, која треба сваког Хрсшћанина да краси, јер се њоме баш разликује од — неверника. „Ако ви љубите оне, који вас љубе вели Христос, какову полазу имаге ? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините ? Не чине ли тако и незнабошци?" (Мат. У. 46. 47.). Каква дакле разлика између Хришћана и неверника! Како је дивна ова врлина, којом треба Хришћани да се разликују и одликују од осталих! 0 како их је ипак мало са овом врлином, а како их млого што су мржњом и осветом заражени, те су гори од незнабожаца! „Љубите непријатеље своје, да будете синови Оца свога, који је на небесима" ето и тако браћо треба, да свакога од нас ова врлина краси.