Srpski sion

ВР. 22

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 355.

т. ј. на паискоме пријестолу појавише се у исто доба три непогрјешиве, горде главе, које сијаху раздор и саблазан, но к«је збади 1414. год. Сабор у Костанци, јер је признао саборну власт над иапском Виклефова проиовијед у Инглеској (XIV. в.) Хусова у Чешкој (XVI.—XV. в.) и Савонаролина у Италији (ХУ. виј.), а такођер и морални пад паиства, који се догодио послије папе Александра VI. Борџија (XV. в.) као уточпшта свакога гада, мораде до вести дотле, те су напе у очима заиадних народа посве изгубиле свој ауторитег. Нитша им не номоже — ни рад т. зв. аросјачких монагиких рвдова, ни цовећање црквене власти за Сикста IV. (XV в.), нити напорна борба са свјетским владама. Желећ надокнадити панесену штету, уредише своје снлетке, колико су год могли, на исток. Положај истока у XV. вијеку бјеше критичан. (Јсманлије, утврдив се у Европи од 1359. г. постепено рушаху византијску царевину и најпослије јој стадоше пријетити потпуним уништењем. Узалуд се имнератори из куће Палеолога обраћаху заиаду за материјалну и моралну номоћ. Запад им, и свему истоку по папским сплеткама, мјесто помоћи нуђаше, да преврну вјером. На познатом Флорентијском сабору 1439. г. прогласише унију, на коју су хоћеш не ћеш привучене биле духовне и свјетске власти источне. Достојни вјечите успомене Марко Ефески и многи другп источни јерарси одбацише унију. Послије 11 година папа поново удара на вјерску слободу истока. Пошљедњи византијски имнератор Константин XI. Палеолог био је у најтјешњем положају са свијех страна јер се појављиваху грозни тугови ислама. Запад не гледајућ на молбе за помоћ. као и прије равнодушно гледаше на страдање пред смрћу Византије, те она номоћ, коју послаше неке незнатне државе (Генуа и Венеција) бјеше некорисна против силе Мухамеда П. Тада пана, као да исмијева мргваца, пошље у Цариград 50 својих дворских војника под водством протјера нога руског мигрополита Исидора — тада већ римског кординала — и понуди цару помоћ иод условом сједињења цркава и иризнања римскога еиископа за главу ва-

сељене. Иператор и сви Грци од реда одлучише рађе умријети под развалинама драгога свог града, него ли преврнути истином и вјером својих отаца. До три године — 1453. г. — Цариград испи своју горку чашу, иошто је показао у лицу императора и свијех бораца чудеса сталности и храбрости, Свету СоФију претворе у џамију, — али православље остаде као ступ, који се не миче, — оно стоји таково и сада. Чинило би се, да би даљи покушаји, да себи пане покоре исток, били узалудни, ]ер је с падом другог Рима приступио на страну нравославља трећи могућан Рим — религијско и културно нашљеђе Византије,* која ]е изгубила своју политичку моћ. Али иапе не закаснише, да напере своје стријеле на сјеверо-исток и, склопивши брак царевне СоФије Палеологове с московским великим кнезом Јованом Ш. (1472. г.), смислише, да себи иокоре руску цркву, а с њоме и сав исток. Но најпослије мисли им се не остварише. У половини XVI. вијека, кад се појавише науке и вјештине и пастаде реФормација, нанесе се силан ударац нанској власти, но у њихову заштиту ступи најмоћнији орден језујитски, који основа 1540 г. шпањолски монах Игњатије Лојола. Језуити се разиђоше ио свјема сгранама свијета, да дозвољенпм и иедозвољеним средствима уздигну папски ауторитет и привуку под римску религијску заставу све хришћане, а особито право славне. Познате су њихове снлетке и штетан рад, нарочито на југо западу Русије. Брестовска унија 1596. г. одвела је ка Риму знатан дио православиога руског становништва. А што се тиче грчкога истока то се језујити тамо појављују 1600. го дине. Али прије него ли рашире међу православпима своју мре ку. увјеравају папу Григорија ХШ да оснује особиту школу, у којој би се учили млади Грци — будући прозелити р. католичке цркве. И заиста, 1583. г основаше у Риму школу св. Атанасија, која и постаде оруђе иапских жеља за православним истоком. Уз језуитску помоћ напа Григорије XV. оснива 1622. г. особшу конгрегацију за ширење латинске вјере (соп§ге§а1ш с1е ргора§ап<За