Srpski sion

бр^ 30. „српски сион стр. 497.

Додатак 30 6р. „Српског Сиона"

Есенција његовога предлога састоји се у томе, да се представком на Љегово Величанство против свију повреда уложи ограда, па да се уједно овај сабор налогу кр. комесара у ногледу дневнога реда безусловно подвргне. На тај начин мисли он, да би се грађењем једног једноставног статута могла ностићи ревиндикција свију онпх нрава, која нам је државна власт ириликом санкције нојединих установа октројкама својим преотела. Али ако је то истина, да би се само са једним организадијоним статутом могло доћи до реивтеграције ириђвојених права, онда не могу да разумем, зашто би се то тек онда могло постићи, ако би тај статут на прво место дневног реда дошао, а зашто не и онда, кад би на оно место дошао, на које га је по природи му овај одбор за дневни ред ставио. Но г. предлагач сасвим губи из вида, да није доста само саградити тај устав, него је нужна и највиша санкција за њега. Па баш кад би ми у споразуму са св. Синодом, нашим епископатом, таки један автономни устав саставили, који би свима захтевима иотпуно одговорио и на најширем и најслободоумнијем темељу основан био, и онда је велико питаље, би ли га државна власт у том облику усвојила, или би унела у њ самовласно и једнострано не само оне старе октројке, које су се већ у нређашњим установама налазиле, него и друге, сасвим нове, те би тај наш, заједничким споразумом утаначени и израђени устав тако осакатила и унаказила, да би старој деклараторији у свему раван био. Без гаранције упуштати се у грађење таке једне важне установе била би велика лаксмисленост, 'за коју би само Ника Максимовић смео примити одговорносг, јер он мисли, да је позитиван закон сам по себи довољна гаранција против иовреда. Он то отворено тврди, и онда, кад у истом тренутку вели, да се мимо тога закона непрекидне повреде догађале. Поштована господо иосланици! Предлог дра Нике Максимовића, да се уз једну граваминалну представку усвоји октројка кр. комесара у погледу дневнога реда, то је политика опортунитета. То је она несретна нолитика, К0 ЈУ су наши народно-црквени сабори у уставној ери наше отаџбине кроз ових 30 година џа жалост увек упражњавали, али без успеха.

Но време је, да се једаред прекине са том политиком опортунитета; време је, да се нређе на поЉе одлучности, јер тај опортунитет дотерао нас је дотле, да државна власг корак по корак све ближе ступа срцу наше автономије, те нам ево сада већ и дпевни ред опредељује. Тим вечитим попуштањем дали смо државној влади основа, да може и ако не с правом, говорити о „стеченим правима!" Обазирајући се на то наше вечито нонупггање изрекао је на државном сабору министар-председник значајне речи, да од „стечених права" државна влада попустити неће. Па шта разуме он под стеченим правима? Ево шта разуае. Државна власт непрестано и сваком приликом нод изговором врховног државног надзора улазила је у сферу или у круг наших автономних права. Наши сабори су то трпили, нису тај улазак сузбијали, него су се само просто ограђивали и оставили су државну власт унутри у сфери тога права. Државна. влада држи, да је тако мало по мало постепеном окупацијом наших права дошла до неког законитог облика, да може ту своју узурпацију назвати „стеченим правом". Овај сабор сада неће први пут да трпи државну власт у сфери свога права, него неће да донесе одлуку. Ако овај сабор иредстојећи предлог наш усвоји, онда ће то бити обртна тачка у нашем народно-црквеном живбту, којом се прекида досадашња опортунптетска и инаугурира одлучна народно-црквена политика. Ираво на то имамо у првом извору права, па затим у нашим автономним установама. По том природном праву добила је и чивуцка вероисповест равноправност у овој уставној држави. И нама би држава морала према модерном схватању равноправности и независности конфесија онда дати автономију, кад је не би имали. Али ми је од вајкада имамо, и , нисмо је ни од кога на поклон добилв, него смо је крвљу предака својих извојевали. Па кад би поред толикостручнога права, иоред тако рећи — читаве гомиле права, после оноликог одушевљења народног, после онако једнодушног избора готово свију посланика на овом сабору и сада, у овом тренутку, савили пред безаконитим насиљем своју главу, то би било не само недостојно онога племенитог на-