Srpski sion

4

Б р . 39.

„СРПСКИ СИОН."

О тр . 657.

у пустињи, тако треба син човјечиј да се подигне, да ни један, који га вјерује, не почине, него да има живот вјечни." (исти, 3., 14—15.) Чусмо већ, да молитва црквена и у тој „Мојсијевој змији у пустињи" налази и види слику крста часнога; а из посљедњег навода Јовановог јеванђеља дознајемо, да п Христос сам себе са том змијом упоређује; па да рекнемо коју више о змији тој. Прешав преко црвеног мора, и идући земљи обећаној народ Израиљски дуго луташе по пустињи; у том лутању „ослаби дух народу од пута. И викаше народ на Вога и на Мојсија: за што нас изведосте из Мисира, да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хљеба ни воде, а овај се никаки хљеб (мана) већ огадио души нашој. А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помрије много народа у Израиљу. Тада дође народ Мојеију и рекоше: згријешисмо, што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога, нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ. И Господ рече Мојсију: начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити. И начини Мојсије змију од мједи, и метну је на мотку, и кога год уједе змија, он погледа у змију од МЈеди, и оздрави." (IV. Мој. 21., 4.-9.) Када је у народу Израиљском престао помор од уједа „змија ватрених" она „змија од мједи", коју је начинио Мојсије, није уништена, него је задржана и чувана, као предмет ваљан и поштовања достојан, јер је подсећала народ Израиљски с једне стране на гњев и казан Божју, а с друге стране на милост и помоћ Божју. И та је змија чувана и пажена све до Језекије, цара Јудејска, који „разби змију од мједи, коју бјеше начинио Мојсије, јер јој до тада кађаху синови Израиљеви"; но осим што је разбио змију Језекија „обори висине, и изломи ликове и исијече лугове" (II. Цар 18., 4.) А за што је Језекија „разбио змију" ? За то, што је народ Израиљски у то доба отпао био од вере у јединога Бога Саваота, те се клањао боговима лажним, што доказују „висине, ликови и лугови", чега не беше пређе у Израиљу, него само. у незнабожаца. И „кадећи" змији тој, Израиљци не кадише Богу, који их је том змијом спасао, него кадише баш змији самој, као да их је она сама собом, а не Бог преко ње спасао. Па да би народ од идолопоклон-

ства и служења лажним боговима сачувао, и сваку им могућност грешења и клањања идолу одузео — Језекија поред тога, што је „оборио висине, изломио ликове, и исијекао лугове" још „разби и змију од мједи, коју начини Мојсије." Но разбив змију, Језекија се није ни дотакао, нити се дотицати, те и разбити смео два златна херувима, који беху над ковчегом завета. Језекија је змију разбио, а два златна херувима оставио свакако само за то, што је змија била на таковом месту, где ју је народ видети, те и као богу се клањати могао; а два златна херувима беху у „светињи над светињом", те их народ видети и као боговима им се клањати није могао. Сумње нема, да није „змија од меди" коју је Мојсије начинио, сама собом лечила људе од уједа змијина; него вера у Бога, са којом се на змију погледало, спасавала је људе. Па тако и молитва црквена каже, да Бог оне „благослови, крсном силом огради и неповређене од свакога зла увек сачува", који на крст „са вером гледају и на крсту распетом се еину Божјем клањају." Ако неко гледа на крст, али уз то не мисли на онога, који је на том крсту разапет — узалуд му и гледање. Но може неко гледајући на крст и мислити на онога, који је на њему разапет био, али уз то не веровати, да је тај на крсту разапети био истинити син Божји — и онет му крст ништа помоћи не ће. Само гледање, а и клањање и целивање крста уз мисао на онога, који је на крсту разапет био, и веру, да то беше истинити Божји син —• помаже и спасава. Ми знамо, да су са Христом била разапета и два разбојника; па један од њих, гледајући у Христу човека по све обична, а уз то грешна, те смртне казне потпуно достојна, ругаше се Христу говорећи: „ако си ти Христос, помози себи и нама"; други верује, да је тај са њима разапети човек — истинити Бог, и да кав такав „никаква зла није учинио", те му се и моли : „оиомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје"; (Лука, 23., 39.—42.) па онај први разбојник буде осуђен, а други у рај уведен. (Наставиће се).

Разговор с једним Русом. Путовао сам. На путу се том упознам и са једним Русом. „Дакле, и ви сте из те Митроиолије Карло-