Srpski sion

Стн. 848

Вврујтв у моћ Господа, његове цркве и делом веру носведочавајте. Ј. М а т и ћ. парох. Богати и сиромаси међу Израиљћанима за време земног живота Иеуеа Хриета. * „Јеванђеље се проповеда сиромасима". Да би се могле тачно разумети те речи Исуса Христа треба пре свега да разјаснимо друштвени и религиозни значај (по ложај) јеврејског народа у тој епоси. Јеврејска религија је постала врло комнликована иод утецајем свештеника, књижника и Фарисеја. Дух старих пророка са својим моћним и слободним надахнућем, заменуло беше бојажљиво законодавство, које је захватило јеврејски живот, те му сасвим сметаше. Јевреј не могаше ни корака, а да се није бојао, е ће се оскврнути дотакнув се јела, ствари или нечистих људи. Отуда пониче, да је морао себе непрестано жртвама чистити, молитвама и разноврсним прањем. Закон је са својим нронисима, суботама, празницима, церемоиијама и традицијоналним дејством, здраво сметао и теретио оне, који су желели себе спасти строгим извршењем закоиа. „Књижници и Фарисеји" -— говори Исус Христос, вежу бремена тешка и незгодна за ношење и товаре на плећа људска (Мат. 23. 4.) С тога те несрећне, који, стењу под својим бременом дозива Исус Христос к себи говорећи: „Ходите к мени . . . јер је јарам мој благ и бреме је моје лако." (Мат. 11. 28—30). С тога, да би се тачно извршили сви разноврсни прописи закона, не беше довољно само добра воља; за то потребно беше извесно имање и могућност, да слободно може располагата са својим времеменом. Само богати и људи не оитерећени послом могаху нотпуно испунити пронисе закона. И тако само ти људи могаху се много боље спасти, него они ко.ји ниш та не поседоваху. Сиромах човек, који је принуђен, да се брине за себе и за своју * Из Кеуие СћгеНеппе 1895. N. 3. Магз. У. Е. М&пе, 202. Г јС 8 псћез е! 1ез раиугев еп 1вгае1 (1и 1етрз (ЈеЈезизСћпз1. СИОН. и В р 51.

нородицу, сваки час је осећао да мора или нарушити закон или напустити сваки рад, те тиме остати без насушног хлеба. Он беше у мучном и грозном ироцену. Морао се решити или за једно и друго. Можете се мислити, какву је унутарњу борбу нроизвело то стање ствари и како је страдао биромах човек. Представите себи благочестивог Израиљчанина. Он ће се пошто по то решити да служи Богу. Он жртвује своје време, свој новац, само да изврши све прописане обреде. ВВегов рад нак страда ради тога Несавесни конкурентни тиме се корисге, За тим настаје немање и сиромаштво у његовој иородици, и иа послетку постаие „сиромах". Таки је жалостан удес постигао огромну већину људи ниског норекла, који постадоше сиромаси ради оданости закону, кога тумачише књижници и Фарисеји. То нам разјашњује за што је реч „сиромах" постала синонимна речи „благочестиви". Наиме благочестије тих несретних довело их до сиромаштва, а сиромаштво њихово беше знак њихове светости. Али у исто доба беше сиромаштво и знак патријотизма. У то доба стењаше јеврејски народ под теретом туђинштине. Он беше римски поданик оптерећен порезом и разним наметима. Прави патријота се није мирио са ненријатељем. Пошто се пе могоше противити своме удесу, то је он чинио све из оданости према Јехови и у нади на будућу награду. То беше узрок оне жртве, којој извргиути беху митари, који узимаху под закун у римских велможа царинарска звања, те независно нритискаваху своју браћу суграђане. И тако сиромаси у исто доба сматраху се као свети и као пагријоте. Сиромаштво их окружаваше као каква конрена. Али такав иоглед на сироманггво зависио је искључиво само од положаја, у ком се налажаше на род у то доба. Обично се сиромаштво сматрало већом несрећом, него десет египатских казни. У њему гледаху прст Божји. Тако је уверење потекло по нрироди из религиозне идеје, коју је усвојио израиљски народ. Он сматраше религију, као узајамни уговор, као неки споразум