Srpski sion

С тр . 18

„(ЈРШЖИ СИОИ."

В р . 2.

бјеше до пропасти... Свога Једиица шаље, да се задовољи вјечпој нравди Божјој, ко.ју је јадни човјек силно увриједао гријесима својим. За то је требало велике жртве, а то иије могао принијети ниједан смртник, па ниједан од анђела Божјих. Једипца Сина шаље Отац небесни међу грјешне људе, да им свјетлошћу науке своје расвијетли помрачали ум и разум; да исправи залуталу и заблуђелу вољу и на добро је унрави; да успостави изопачено обличје Божје у човјеку; да измири и сједини Бога са човјеком; да буде опет, што је негда било: да мјесто чада гн^кка (ЕФес. 2. 3) и нроклетства (Гал. 3, 10) будемо слободни у Исусу Христу синови преблагога и премилостивога Оца небеснога, и да свак, који вјерује у Јединца Сина Његова, не ногине и не пропане, но да има живот вјечни (Јов. 3, 16.). Христос се роди! љубазни моји. ПрТндитј, козрлдвблка Гдкн; дођите амо, да се радујемо Господу нашем, чистом душом, срцем безазленим; јер ето, Он, безгрјешни и бесмртни, донесе нам данас мир, живот и спасење! Како је Син Божји постао сии Дјеве Марије, како је бесплотни примио плот (тијело) човјечје на себе; све сте ви то, љубљени моји, као таинстко стрдниоЕ, давно чули и разумјели вјером својом. Опи сивати пак тај прерадосни догађај, није ми од потребе, јер то и ђаче свако зиа и памти добро, као најмилију приповијетку из новога завјета. Друго је нешто, на што би да свратим пажњу вашу, овом приликом. Почујте ме часак, неће вам бити од штете! Рекли смо, љубазни моји, да је Отац небесни послао Јединца свога, амо, на земљу, да сиасе човјека, који мало није сурвао се у пропаст. Јест, Син Божји, рађа се данас од Дјеве Марије, прима тијело човјечје са свима његовим потребама и својствима, осим гријеха, да лицем у лице каже и открије човјеку вољу Оца иебеснога, да нас научи правом Богопознавању и Богопоштовању, да нас избави од проклетства Божјега због гријеха нашијех ; да нам токаже пут к Богу, животу и блаженству вјечном. Ето, у том се састоји дјело спасења нашега, због чега је и послао

Отац Јединороднога Сина Свога — амо, к нама грјеншицима. И Спаситељ наш, свршио је то на земљи дјело своје — најпотпуније. Са доласком Његовим, људи, гкда , цј Т и кх т /и ^к н скни с.шрти-ки, кид"кша ск*к гх келш (што су чамили у тмини и страху смртном, угледаше свјетлост велику); они, што су уморени и трудни од терета и брига и невоља (Мат. 11, 28) нашли су у Њему покоја душама својим; списак гријеха човјечјих раздерао и уништио је Спаситељ на крсту и небо се измирило са земљом. . . Но није то све Спаситељ чииио и учинио само за своје неиосредпе ученике и људе онога доба. Не. Он је проповиједао своју науку свима народима и свјетлост те пауке има да засја но свима странама свијета; од плодова, што их је Он заслужио, имаду да окусе сви народи свију вијекова. Ето, љубљени моји, сада. смо дошли до тога, да видимо и спознамо, како нам је потребна — Цтва света. Као што је Господ наш Исус Христос благоволио послужити се човјечјом природом т. ј. примити на Себе тијело човјечје и сјединити природу човјечју са природом божанственом, а у своме лицу, да искупи и спасе човјека; тако и у продужавању дјела спасења, т. ј. у примјењивању и усвајању крсних заслуга својих свему роду људскоме, дјелује Он, не непосредно, него кроз видљиву Установу, Коју је Он Сам основао на земљи — Цркву своју. Према томе је, љубазни моји, Црква неирекидна служба самога Исуса Христа, због чега се она и назива тијелом Његовим (1. Кор. 12, 27. Еф. 1, 23, 24, 12 и др.). Цркви тој, која је Његово тијело, Он је невидљива Глава , (Кол. 1. 18. Еф . 1, 22. 23; 5, 23) која постојано живи и дјелује у Цркви. Сам Господ Исус Христос иросве&ује Цркву Своју свјетлошћу небеске истине (Јов. 18, 37.) и чини је непогрјешивом (Еф , 5, 25 до 27; Јевр. 7, 26; Римљ. 8, 14—17; Гал. 1, 6—9; I. Кор. 11, 20—22. и др.); Сам је иепрестаио осве&ује благодаћу Духа Светога (Римљ. 8, 14—17); Сам певидљиво уиравља Њоме као Цар , јер је иримио од Бога Оца всдкВ властк на нјкјсн н на зјлмн (Мат. 28, 18.).