Srpski sion

В р . 4

СИОН и .

О тр. 61.

гим сведодима, оно предај верним људима, који ће бити вредни и друге научити." (II. Тим. 2., 2.) — Дакле: веру од апостола Павла иримљену имао је Тимотије иредати верним људима, који ће бити вредни и друге научити". А што је и како је имао радити Тимотије, то је исто имао чинити и Тит; па не само њих двојица, него и други ученици не само Павлови, него и осталих апостола имали су примљену веру и науку предавати „верним људима, који ће бити вредни и друге научити." II тако је то ишло све даље и даље, с једног на другог, од једног до другог; увек је један од старијег иримао, а млађем предавао. И што се црква Христова све већма ширила, што је број Хришћана све више растао, то је бивало све више и више и оних, којих су нредавали и оних, који су примали; другим речима бивало је све више и више „старешина" т. ј. пастира црквених, тих чувара и учитеља праве вере и истините науке Христове и апостолске. Еад би се у цркви Христовој појавила каква недоумица, искрсло какво спорно питање, настао какав неспоразум између појединих настира и учитеља црквених о овом или оном предмету вере, тада су се — по примеру самих апостола — скупљали многи пастири и учитељи из разних крајева цркве Христове, а са свију страна света те би тако у скупу и зајрднички марљиво проучавалп места св. писма, која би им извесну ствар јасном п несумњивом учинити могла, или би брижљиво распитивали, како су о истој сгвари ранији настири и учитељи црквени, па и сами апостоли мислили и учили. Та-ко је још у време апостола искрсло питање, да ли су Хришћани пз незнабожаца подложни закону Мојсијевом, и према томе, је су ли дужни обрезивати се. Да се реши то питање сакупише се сви апостоли у Јерусалиму, те ту саборно решише и закључише, од чега треба да се чувају Хригаћани из незабожаца, али их обрезања ослободише. (видп: „Дела апостолска" 15., 1.—29.) • Но како питање: да ли се Хришћани из незнабожаца имају обрезивати, или необрезивати, — не бегаз и бити не могагае једино спорно нитање; и како је св. апостол Павле прорекао, да ће „постати људи, који ће говорити изврнуту науку," а „изврнуте науке,"

кривог тумачења и лажног учења може бити па је доиста и било много: то је но себи јасно и разумљиво, да — кад је већ у време самих апостола, а у малом и мањем броју Хригаћана могло бити разних мњења и кривог тумачења — да је у времену после св. апостбла, када је број Хришћапа знатно нарастао, још и више кривог тумачења и лажног учења бити морало. А то је опет давало повода пастирима и учитељима првих и ранијих времена цркве Христове, да се при свакој појави каквог кривог тумачења и лажног учења на једно место скуие и криво тумачење исправе, а лажно учење поправе. Тим начином постадоше васионски сабори цркве Христове, којих по бројању на-ше православне цркве има свега седам. Ти васионски сабори јесу једипи шоуздапи чувари и прави учитељи истините вере Христове и нтогрешиви тумачи науке апостолске. Истина, наша св. православна црква прима и придржава се закључака и одредаба и иомесних сабора црквених, као и изложења неколико знатнијих пастира и" учитеља црквених, али то чини само на основу тога, гато су ваљаност и истинитост науке како помесних сабора тако и тих иастира и учитеља црквених признали и потврдили— васионски сабори, тако да васионски сабори остају и оиет једини чувари учитељи и бранитељи праве.вере и тумачи науке аноетолске. Док је ирестана , ' ! то и поновни почетак праве вере Христове иотпуно немогућ, и речима св. писма са свим противан; нити би се могло одредити, кад и киме је ирава вера престала, као ни то, кад и ко је праву веру ионово започео; — дотле је отпадништво од ираве, и иочетак лажне вере — и могућ и св. писму сагласан, те је могуће одредити и време, кад је, — као и означити лице, које је од праве вере отпало, а лажну веру започело; тако св. апостол Павле казује, да су за његово време „отпали од вере" њих више, а међу њима „Именеј и Александар". (I. Тим 1 19.-20.) Како је отпадника од праве вере бпло много, који у разна времена лажне вере заводише и исте проповедати стадогае: то их с.во навести и побројати било би нешто и одвише дуго и тешко, а скоро и немогуће. У остал >м није ни нужно бројати их и наводити; доста је само рећи, да их је било много, и да је