Srpski sion

Бр. 4

„СРПСКИ СИОН

Стр. 53

да модерира безобзирност римокатоличког свештенства у невршењЈ? и игноровању тих закона, а истим законима да прибави авторитета и снаге, те принуди свакога на лојално и потнуно вршење пстих. Није ли тако?! Јест, али закони од 1868 нису годили римокатоличком угарском свештенству, тако исто, као што закон о уређењу интерконфесијоналних одношаја, донесен на темељу закона од 1848, а по примеру закона од 1868, не би годио ни нашем римокатоличком свештенству. А зашто? јер су закони од 1868 на основу реципроцитета и равноправности изравнали све признате хришћанске вероисповести, а римокатоличка је хтела, као што хоће увек, да још бива као нека „владајућа", (и ако је као таква укинута); хтеиа је да буде и да остане на штету и понижење других вероисповести. Ту се бар нијерадило о безконфесијоналности и атеизму, него о вршењу закона, који је оправдан био са свију гледишта хришћанске толеранције, предусретљнвости, рецинроцитета и праведности. Па ипак се устало против фебруарске наредбе свом жестином и енергијом као да је у питању Хришћанство. Већа скоро енергија беше развијена него у борби против рефорама. У којој цељи? Не би ли се опозвала та наредба, т. ј. не би ли римокатоличко свештенство и опет дошло у положај, да може игноровати и изигравати закон, исмевати начело равноправности, и радити шта хоће у нознатом и старом свом, њему ваљда само својственом, правцу и начнну. Борба, која се заподела од стране римокатоличке против фебруарске наредбе с једне, а с друте стране министрова одбрана и заступање законитости, авторитета законског и праведности према осталим вероисповестима у држави, изазвала је реформе. Што су реформе отишле даље, него што је требало и него што су захтевали црквени и државни, јавни интереси у опште, не правдамо, него осуђујемо. Но то је питање за себе. Али, необорива је чињеница, да су реформе те изазване не либерализмом, а најмање оним из 1868, него нелојалношћу и безобзирношћу сепаратистичких вероисповедних претензија и циљева римокатолицизма; као што је јасно за сваког, ко у ту појаву рефорама — неприродних и штетних за развитак Угарске дубље загледа, да су реформе уперене не против цркве, не против теизма н вере, него против

несношљивости римокатолицизма и против безобзирности, коју су практиковали римокатолички |свештеници тобож у интересу своје, а на штету и повреду интереса осталих вероисновести. Ако је тим реформама било и других мотива и смерова, стоји ипак као истина и сад речено. Несношљивост римокатолицизма и његовог свештенства изазивала је већ и ире тога — дакако на рачун Хришћанства — и у другим земљама сличне реакције. Реформе у Угарској јесу — између осталог — реакција иротив римокатолицизма. И кад се то зна, а то је необорива истина, онда баук застрашивања из „Ка1. са законом о слободи вероисповести као неминовном последицок и коначном еволуцијом закона од 1868, дакле по томе и бити имајућом еволуцијом жељеног закона интеркфесијононалног у Троједници, излази у пуној слици и светлости своје спекулативности и тенденције, да спречи, наиме, донашање овог закона у нашој домовини. На тобожњу корист римокатоличке, а на штету осталих вероисповести. Ми не знамо шта би и у Троједници могло наступити временом, кад римокатоличко свенггенство не би, узмимо, респектовало и вршити хтело интерконфесијонални закон, каквог тражимо на темељу равнонравности и реципроцитета узаноњеног законом од 1848, па ма по узору угарских закона из 1868 године. Али, кад би га вршити хтело, и кад би се римокатоличка вероисповест измирила, већ једном, са принципима равноправности и једнакости и са захтевима хришћанске сношљивости и праведности, била би тим законом задовољена и римокатоличка и све друге вероисповести, те не би било трвења, сукоба и хаоса, какви данас постоје. А осим тога знамо још и то, да у том случају интерконфесијонални закон не би могао уродити законом какав је угарски од 1895. Не би било узрока па ни последица. Јер ка,о што ни у Угарској није закон од 1895. последица закона од 1868, него сасвим других узрока, а пошто тих узрока не би код нас онда било, нити их може неких бити, то је застрашивање „Ка1. 1л§1;а" са коначном еволуцијом закона од 1868 године беспредметно. Закон о слободи вероисповести, или обвезног грађанског брака, или овоЈјењу државних матица, не може у краљеви-