Srpski sion

Б р . 10

„СРИСКИ СИОН "

Стр. 153

ченици Христови; али можемо и данае, не само телом својим — ноклонити се и, целивати чаени и свети крст Христов, но образ Христове смрти и у дупш својој напиеан носити, те се тако увек сећати оне најеветије жртве Христове, коју је на крсту евоме за иас принео и претрпео ; сећати се оне велике милости Божје, коју ми са крста Христова, — не са евојих заслуга, но заслугама сина Божјег примисмо. Када у вери, љубави и нади иогледамо на крст Христов, треба и ми, да се нренемо умом, те ее на висину врлине узвисимо, да крст свој на себе узмемо и не силазимо еа крста свога. а то је: да се уздржавамо од свију страсти, јер је крст рушитељ сваког греха. Тако да можемо и ми са аностолом рећи: лнрх распАТСА и азх <иТр8" (Галат. VI. 14) ; да се можемо и ми ослободити од грешнога дела и са Христом се за сваки грех распети — свето и праведно пред Богом поживети, те тако достојно крст свој на себи понети. Тако н. п-р. када пас ко увреди, па ми ту увреду отриимо без освете, када ко наше име поружи, а ми његово име благосиљамо; када ми тешке трудове, који су нама наложени у служби цркви и отаџбини својој ; без икаквог роптања — вољно извршујемо, те под знаком крста Христова војујемо за све оно, што је добро, ираведно и истинито, и што се на снасење наше клони; — онда ми заиста савршено крст свој на себе узимамо. „Ићи за Христом" значи: ходити оним нутем на који нас наука Христова упућује и живети по примеру најсветијег живота Христова и заповеди његове испуњавати. Али ми треба да идемо тим путем постојано, а не онако, као и:то је жена Лотова ишла, те се често освртала на траг; јер по речима самога Христа: „Ни један није приправан за царство БожЈе, који метне руку своју на плуг, па се обзире натраг" (Лука IX. 62). Ми треба да се одричемо себе и да крст свој храбро и одважно носимо и то само ради светске користи или ради славе сопственога имена свога. И тако би тек тим нутем сигурно за Христом игили, те кроз дверн живота вечнога и у царство Божје ушли. Да богме, да је тешко умртвити тело евоје за све страсти и грешне жеље његове, трпети увреде, напасти и презирања без роптања; заиста, да је врло тесан и трудан пут јеванђеоски. Али ииак, није Христос науком својом наложио таково бреме, које ми неби могли ионети, те за

њим ићи „Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако — вели нам Хриетос" (Мат. XI. 30.) А брсме је Христово зато лако, што га је и Ов сам носио. Христос је казао : ако хоћемо за њим да идемо морамо све трпети; ал је и сам тако1>ер све трпељиво подносио, па и саме емртне муке на крсту, Казао нам је: да л 3 убимо, не само своје ближње, но и непријатаље своје; ал' је и сам љубио своје злотворе и за њих се јо ш и Богу молио. Саветује нам да постимо, — ал је и сам четрдесет дана у посту и молитвп провео. Казао нам је. да будемо смиреии, — ал' је и еам емирен био, те је евојим ученицима на тајној вечери ноге опрао. Тако је нама Хриетос пример осгавио: како ваља да имамо целомудреност кротост и смиреност, како ваља да стечемо сва небеска, истинита и спасоносна блага; и онда тек, уз самоодрицање и ношење крета свога на ееби, да за Њим одважпо и постојано — ићи можемо. „Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је ; а ко изгуби душу своју мене ради и јеванђеља онај ће је сачувати. Јер каква је корист човеку ако задобије еав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?" Онај, који предаје душу своју бедама, страдању и смрти ради Христа и јеванђеља, те је за добро, истину и правду изгуби, — тај ће душу своју сачувати и наследиће вечно блаженство; јер ће је упутити на пут доброга и праведнога живота. Ко, дакле, и саму смрт презире ради Христа и његове науке, — тај неће изгубити душу своју него ће је спасти. А онај, који хоће осим беда, невоља, страдања и смрти да спаее душу своју, — тај ће је изгубити. Почем иак може човек на разне начине душу своју изгубити: било да хара и краде, или иали и убија и друго томе слично; то за то и вели Христос: „Ко не изгуби душу своју мене и јеванђеља ради, не ће је спасти", а то је: ко не умре за добро, правду и истину, не ће се спасења удостојити. Шта вреди за човека: богатство, слава, имање злато, ако је због свега тога душу изгубио. Прође живот човечји као сан, а са њиме прелази и богатство и сва слава, а изненада на човека смрт наилази. Па шта тада предстоји нама, аг.о се за живога свога нисмо постарали, да пут епасења души својој спремимо ? Ништа друго — но вечна и безконачаа мука. Да јш се