Srpski sion

Б р. бб.

Отр.

шу I., који се онако брижно старао о Хиландару, задужбини деде свога, св. Симеуна, већ и оцу н.еговом, првовенчаном краљу српском СтеФану, најдјелотворпијем ктитору вашем? Завршујући овај први агиолошки прилои;ак не могу нарочито не ианомеиути то, да у Хпландару на крају године 1382. нису знали ни за свешога Теоктиста. ни за свешога СтеФана Дечанскога (Уроша III.) нити за светога дара Уроша, већ осим св. Симеуна и св. Саве само још за великога вв милостингахв светога краља српекога СтеФаиа Уроша II. (св краља Милутина). (Наставиће се.)

Двобој пред хришћанеким моралом. Написао с1г. I. Кагвсћ. превео Ст. С. ИлкиК (Свршетак.) Д.) ЂудуКносш двобоја. Жртве двобоја јесу жртве своје слабости, жртве једне друштвепе предрасуде. Та је иредрасуда уверење, да између човека и човека постоји разлика; да иам је двобој у стању иовратити увређену част и да нас право обране части опуномоћава, да нападамо на свој соиствени живот или на живот наших ближњих, дакле, на убиство и самоубиство. Из реченога сљеди, да ће двобој све дотле иостојати док год поменуте предрасуде буду владале у друштву на суирот бољих и племенитијих убеђења и док год људи по слабости својега карактера више поштовали буду животињске нагоне своје од узвишених начела хришћанскога и разумпога морала. Изреченим закључком тврди се и то, да против двобоја постоји само један једини лек, а тај је остварење хришћанских начела у теорији и у пракси; јер само у тој надприродној лекарници можемо наћи лекове, помоћу којих се болест двобоја радикално излечити може. Постараћемо се да то у следећим кратким нотезима и докажемо. Сви разумни и честити људи. који се знају одушевити за све оно, што је племенито, добро, лепо и узвишено, без прекида се труде, да иронађу срества и начине, путем којих би се манија двобоја

коначно спречити могла. Исто то чине и сва законодавна тела у свима цивилизованим државама. Па као што сви до сада противу двобоја допесени закони нису у стању да спрече двобој, тако исто — сами по себи — немају никаква успеха ни многобројни иокушаји великих Филантрона у овом погледу. Велимо сами ио себи с тога, што се ова друштвена, болест може лечити једиио у свези са оним Фактором — који је друштво људско у свему нреиначио и из праха варварства нодигао на високи сгупањ културе и морала — а тај је Фактор ХришЛанска црква. Хришћанска црква, која тежи да уништи сваку касту, сваку неједнакост међу људима те која проиоведа општу једнакост и братсгво; која иас учи, да се са животом не играмо, да туђу част и добар глас не вређамо; ако то по слабости и учинимо, да се ностарамо о поправци те ногрешке. Хришћанска прква, која нас саветује, да иикога не дирамо и да никоме зло злим не враћамо, већ да будемо готови и сами пре страдати, него да дозволимо, да ближњи наш страда због нас. Хришћанска црква, која не само да нам налаже ове узвишене дужности, већ нам свима скупа и сваком засебно омогућава вршење истих, кренећи нас тајанственом благодаћу својом, која у њојзи непрестано пребива. Докле год не заночнемо акцију противу двобоја у свези са том црквом, докле год у двобојем зараженом друштву не овладају хришћанска начела и чувствовања, све дотле, узалудна ч безуспешна ће бити сва средства противу двобоја, пронисивала их држава или поједини т. з. слободни моралисти. Ово је наша вера, ово је наше убеђење гледе будућности двобоја, Начело ово пак црнимо из саме нрироде овога предмета, из иовести хришћанске нросвете и из непосредног искуства. Што се нрвог извора тиче, упозоравамо поштоване читаоце на оно, што до сада о ирироди двобоја наведосмо. Двобој је тешка и врло опасна болест. Хоћемо ли болесна човека да лечимо, нре свега морамо знати узрок болести му. Први узрок двобоја је грех, страст; а нарочито незнање предрасуда, гњев; тежња за осветом и па-