Srpski sion

(Ј тр . 794.

Б р. 49.

Сномоћно унутство о исиоведи опширно је нанисано, а дели се на пет делова. У првом делу износи се оишти поглед на св тајну исповеди а има девет одсека. Сваки одсек сачињава за себе целину, и показује иознавање св. нисма оба завета, а тако је обрађен, да би се могао више унотребити за проповед црквену, него за богословску расправу, но овакови одсеци какови јесу, добро су дошли свакоме свештенику, јер поуке, да буду јасније, зачињене су примерима из св. Иисма и хришћанске историје. У другом делу говори ее о свештеничким дужностима при исиоведи, а иодељен је на двадесет и четири одсека. У овим одсецима расправљаЈу се и нека важнија питања из пастирске нраксе, а која се односе на св. тајну исповеди, као на пр. како треба свештеник да исповеда глуво-неме; како треба исповедати оне, који су иод судом у тавиици; како треба исповедати оне, које је суд на смрт осудио; свештеник је дужан у најстрожијој тајности чувати ове оно, што је при исиоведи чуо, од оних који се исповедали, а уједно се и наводи шта се има открити и т. д. Крај ових практичких ствари раснравља се и о томе: како треба исповедати клирика пред његовим рукоиоложењем; и том приликом, какву он има заклетву да положи. Писац се овде послужио руским извором, но вредно би било, да је још навео, да ли се ова установа, коју проиисује и црквено право, заиста у православним помесним црквама и практикује, јер се код нас не практикује, а престало је и издавање Синђелија. У трећем делу изнесене су напомене покајнику и деле се у тринаест одсека. Сваки је одсек обрађен више као морална поука, која се има пружити покајнику мимо својега надлежнога свештеника другог духовника бира себи за исповед. И код нас је хрђав обичај, а има га као што се види и по другим етранама, да многи и многи, који се жели исповедити и пречестити иде другом свештенику на исповед а не своме над лежноме,* или нит своме нит другом изговарајући се онако како писац вели: „Неки би опет хтјели казати, као да овоме или ономе свештенику не би се жељели исповедати зато, што тобож замишљају, да је такви свештеник но дјелима * Тај обичај је дозвољеи, уз одржавање односних прописа, а еасвим је по пастирској науци и оправдан у извесним сдучајевима. Ур.

својијема недостојан да исновиједа." Али да је овако мишлење скроз погрешно и неоиравдано, но високопреосвећени нисац наводи: „Блажени Августин говори: сјеме, па ма било да је посијано чистом или нечистом руком, оно не губи своју природну моћ плодородија." „Ако би који свештеник у животу људскоме и одликовао се од другог, али сила тајинства и код једног и код другога једнака је." Но код нас се још даље иде, јер ко омрази свога свештеника тај не само да се код њега не исповеда но и у цркву не иде. Оиасна је болест то, која не води добру, а интелигенција која би требала у свему добром да предњачи нашем народу, рекли би, да баш највише у овом случају греши! Долазимо сад до четвртог дела, али најважнијег, и коме дође ова књига до руку, тога нарочитој нажњи упозорујемо на овај део. У почетку се говори: о претходној спреми пред саму исповед, о чину исповеди и прелази се на исповед деце. Да је исповед деце врло важна свештеничка дужносност високопреосвећени писац позива ее на задарску „Истину" год. 1886. „Што у младости научиш, то у старости чиниш." „Главни узрок свега сноменутога зла створен је још у раној младости. — Свему дакле овоме криво је погрешно васпитање дјеце." И ми радо потпи сујемо ову тврдњу, јер се и у нашем народу вели: да се воћка иснравља док је млада, али ма да су питања за седмогодишњу децу, која први пут долазе на исновед тако састављена да се сасвим одговарају њиховом добу ипак не би могли препоручити у опште исповед малене деце. Не можемо их зато ирепоручити, јер деца, не само која се ирви пут исповедају но и старија деца, иа још док су и у школи, не схваћају важност исповеди, а о томе се могао сваки осведочити ко је покушавао малену децу исповедати онако како проиисује православно исповедање. Ми држимо да је са свим добар садањи начин којп се код нас практикује, а тај је, да ое деци, пре него што се исповеде растумачи шта је то св. тајна исиоведи и покајање, па да им се даде сходна поука. Питања која су тамо препоручена, могу се тако обрадити да се употребе као поука. На пр. питање: Моли ли се дете Богу, и ако се не моли, да ли нам што греши, — не ће дете извести на прави пут познавања исповеди. И ова питања као: зна ли дете молитву;