Srpski sion

отр. ?82.

.ОРПСКИ сион 4 .

Вера. К. 11. ПобЉдоносцевг. (Свршетак.) Грозно обличавајући књижевнике и Фарисеје свога времена, није Христос само њима јединима изрекао оне строге речи предупређења и суђења: те речи би требало, да разуму и схвате сви безумни Фанатици нашега времена, ненозвани учитељи нових вероучења. „Не називајте ое наставницима — један је ваш паставник Христос, и тешко вама, који прелазите море и копно да створите једног странца." Хришћанска црква има учитеље, које је сам Христос, као глава цркве, поставио. А њих, учитеље нове вере, ко је поставио и послао? Осим духа самољубља и гордости, дух неслоге и непријатељства. које они сеју међу људима својом проповеђу.Уображавају, да ће разрушити ограду, која ограђује и чува учење Христово, лакше задобити људе за оно учење, које они проиоведају, али га једва и сами разуму! Говоре о љубави, али одмамљујући човека из црквене заједнице, дижу у њему гордост, злобу и мржњу према осгављеној браћи; еаблазњујући људе оним, што су сами измислили, називају то истииом, а поричу истинитост ономе, што нризнаје за истину црква, од које су се они оценили. „Исгина, говоре они, — јесте најдрагоценије достојанство човекове душе. И тако, ако сам ја уверен, да истином владам, како бих могао да не радим, да триим, а да је не саонћим свом ближњем, ко.ји с тога иропада, што нема, што не зна истину?" Али ко ће ме уверити непозвани пријатељу, да се та твоја истина не оснива једипо на твојој личној ирестави и сведочанству ? Покажи ми још авторитетније сведочанство о њој. Или ти можда можеш тврдити, да је на њој печат Божанског откривења? Или си у ираву да кажеш о њој, као стари пророци: „тако рече Господ?" Твоје уверавање није ништа цруго, до ли твоје лично, на можда и искрено убеђење: те и ако за тебе самога, то значи све, за мене, твога ближњег, оио баш ништа не значи. Или си ти, можда, од горе добио заповед, да нроповедапт и

учиш човечапсгво оиоме, чему си сам од горе иоучен? Али такову зановед ти мени ие можеш иоказати и јавно ми посведочити то. Те тако сваки проповеднвк нове вере, ма како он сматрао за добро своје убеђење, треба да уважава и убеђења својих ближњих. Али баш то уважење Фанатик нове вере и неће да призна, одбацујући га, као нешто недостојно. Своју операцију ночиње он на вери свога ближњег, дижући иротив ње своје убојно оружје, да би разрушио све ограде те вере и целе њене системе, те да би поставио своју на мегто њено. То, вековима утврђено вероучење, за оне, који га се држе, јесте управо бранич живота; али чим је оно дубље и искреније, чим је тврђи основ, на коме се оно уздигло и стоји, тим се жешће на њега наиада, тим се већма разгара жеља, да га разруши и на његовим рушевинама подигне своју замишљену зграду. Циљ — као што нам се показује — јесте сазидање, али сав рад, у корист њену — јесте рушење. Разрушивши — Фанатик тај хоће да подигне, он и не мисли, како је лахко разрушити, а како тешко подићи. Порушена зграда стајала је на основу учвршћеном у дубини; али када је опа порушена, тада треба за нову зграду изидати нов основ, и дрском руком усудити се ио новити вековни посао човечјег духа: ко је иак дао право и моћ за то непозваном рушител^у? Он је овладао својом жртвом и одвео ју је — куда? У пустињу, где су стотине путева разбацани на све стране, али где ни једнога јасног и широког нута наћи нећеш. Ма какова била цељ — ето где је крај Фанатичког религиозног нрозелитизма: у пустињи. VI. Оснивачи религија, на висинама свога расматрања упознавајући, у системи веро учења, идеју Божанства и Његова одношаја к човеку, стварају према њој и облике култа, у духу исте идеје. Али народна маса остаје у долини, камо светлост чистог расматрања, која обасјава врхове гора, врло тешко допире. У маси се религиозна престава, религиозни осећај изражава у