Srpski sion

Стр. 28

Б р . 2

зинога осујећивања коначне наше автономне организадије, наиме, бојазан њезину од октро-' јака , која се неда оправдати никако, како смо то у своје време доказали, као што се у тој бојазни ни тражење гаранције прошив октројака не да оправдати, ни са гледишта легалитета, на којем једино морамо стојати, ни са гледишта практичности, с ко.јом морамо рачунати, ни са гледишта државо-правног, које таквих гаранција не познаје. Истина, и у конференцијама је нонављано питање дневнога реда, као становиште на ко,јем саборска већина и после одгођенога сабора стоји, али то је становиште, после одгоде сабора, постало беспреднетним, пошто би се изванредном састанку сабора дневни ред, са метањем коначне организације на прво место, одмах у автономном делокругу означио. 0 питању, дакле, дневнога реда, с обзиром на сазив изванреднога, састанка саборскога, не може бити озбиљна говора. Остаје једино још питање, а то и јесте око чега се цела ствар и цео спор окреће, питање: коначне автономне организације. То питање постоји сасвим самостално и без икакве свезе са предлогом Саборског Одбора о народноцрквеном Уставу. Није.ни данас нитање: хоће ли сабор узети за подлогу саборске раснраве тај предлог Саборског Одбора, или ће'за коначну организаццју, било којим путем, спремити за ту расправу други предлог. Питање је и данас: хо%е ли сабор присшуииши организационој радњи и донети организациону уредбу, или не~Ке ? Посланици саборске већине одговорили су у нознатим конференцијама на то питање негативно. Дакле, неће организациону радњу. Нису је хтели ни на Нетровданском сабору, и — сабор је био одгођен. Нису је хтели ни на конференцијама, и — ове су остале безуспешне. Неће је ни данас. а —- моле Круну, „да благоизволи најмилостивије одредити, да се продуже обустављене седнице саборске." То је иетит данас већ одбијене представке посланичке конференције од 1. (13.) октобра 1897.; дочим је петит радикалске, данас већ просто вра&ене без икакве сигнатуре,. засебне „молбенице" „ради сазива сабора", тај, да се омогуЛи састанак одгођеног сабора. Оба ова петита, ма колико била по својој сти • лизација нејасна, шраже од Круне сазив аабора.

С обзиром на све, што је претходило одгоди Петровданскога сабора; с обзиром на то, што је жеља и захтев Круне гледе донашања организационе уредбе, остала све до данас не промењена, те као неотклониви услов за састанак и радњу сабора; а с обзиром на досадање одлучно — било из ма којих узрока — непристајање саборске већине, да на сабору узме у расправу организацнону радњу, очигледно је било, да је молењу и иредставке и „молбенице" оскудевао и сам резон , те да је неуспех представке посланичке конференције и радикалске „молбенице", био сигуран. Либерали су своје уверење о томе неуспеху отворено изјавили. Не мање су о томе неуспеху уверени били и сви други аранжери акције „ради сазива сабора." Каква је, дакле, била сврха целе те акције? Зар неуспех — сврха? Или је сврха била, да се маскирају и прикрију автономни греси наших опозицп.ја на Петровданском сабору и у патријарашким конференцијама? Зар, да се скрије пред народом њпхова кривица ради неуспеха Петровданскога и несазива новога сабора, те кривица баци на другога ? Забављање и обмањивање народа? Раздраживање овога цротив своје Јерархије? Страначки интереси у неродољубивој утакмици? Задовољавање страначких и личних страсти и ћефова? Или шта? Друге, родољубиве и стварне сврхе, у целој тој акцији наших опозиција, не може се наћи. И зато се она осудити мора. Или је у тој акцији одбрана автономије и унапређивање народно-црквенога живота? Нз. Јер, ако се одбраном автономије назива иодржавање секвестроване, разривене и уништене автономије с једне, с друге стране спречавање реинтеграције те автономије у њезина права, а с треће стране. властито нападање на автономију и напуштање њезиних права а то је једини стварни, али злосретни и кобни практични резултат акције и рада наших опозиција — онда ми не знамо шта би се могло назвати бесвесним душманством према нашој автономији. Ако се унапређивањем црквено-просветнога живота назива подржавање данашњега нашега стања — а то и јесте једини, али злосретни и кобни успех целе акције и целокупнога рада наших оиозиција — онда смо у неприлици, како да назовемо уироиашЛивање самога себе.