Srpski sion

„СРПСКИ сћон и .

В р. 3.

и душа па иризивање Госиода Ч Ј1 с. 118. 13.), уноси се и усељава у нас благодатно ирисуство Његово. С тога нас и нозива тако често св. наша Црква у освећене храмове своје, на молитву ; зарад тога нас и учи, да се и код кућа својих Богу молимо, колико је могуће чешће, па пам у ту срху даје и обрасце свагдашњих молитава, даје нам готове молитве, само да их научимо и усвојимо. . . Љубазна браћо! 0, да би нам дао Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, да вјером православном, љубави небесном и молитвом светом усели се у пас и у срца наша, данас од иречисте Дјеве Гођени Спаситељ наш ! 0, да је свет и благословен и преблагословен в« в^кки, дан овај, — дан, у који је Јединородни Син Божји, Господ наш Исус Христос сјединио у Свом лицу природу нашу, човјечју са природом Божанском. Нека нам буду свети и мили сви ови данн и благдани, ио ие само ио имену, него да их и нроведемо у иобожности и светости живота. Проведимо их, не у пукој и празној вањској обредној слави, не у свјетским забавама и празним разговорима, не у самом једу и нићу и уга^ању тијелу, не у оговарању и пијанству, но гакож« подокаетх СКАТК1/ИХ ! Проведимо тако, као што су некада провели тај дан пастири Витлејемски, слушајући анђеоску пјесму славопојку и гледајући са дивљењем новорођенче у вертепу, Богомладенца, као што су провели волсви источни мудраци, ко.ји су се били дошли поклонити Цару царева и даривати Га! Не заборавите, љубљени моји, да смо ми синови мукотрпног и паћеничкога народа српскога, који је Гождество Христово славио свагда, па и у најпрњим часовима искушења, достојно и са пуно наде у боље дане! Не заборављајте, но свето чувајте, што су вам старији у аманет нредали: красне обичаје Божићње, којих мало који народ под овом каном Божјом, као сриски народ, има. Уза вјеру нравославну, коју не напуштајте ником и ничем за вољу; уза љубав небеску, која нека вас води и у одношају према Богу и у одношају према сваком људском створењу, па и у одношају према себи; уза молитву

искрену и свету, која нека вас у невољи јача н кријепи, изађите са старим срнским поштењем и народним својим обичајима, у сусрет Господу нашем Исусу Христу, изађите и весело запјевајте: ХрУстосх раждап-сА, сиавнте! — Тако ће се уселити у срца наша Спаситељ наш. Он ће бити с нама и у нама, а ми ћемо бити Његови. . . Христос се роди, љубазни моји! Дано у Плашком, у часне Божпћње носте 1898. Горе поменутл. у Гоеподу смирени Епископ Ваш ЛГ|'х<пмх.

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Над одром блаженоупокојенога епиекопа Бачког Германа Опачића говорио свештеннк Ђура Страји^ члан епархијеке конзисторије дана 10. (22.) јануара 1899. у св. Ђурђевекој саОорно.ј цркви Новосадској. У тугованку ову данашњу, иропојану уснама архијереја над архије])ејем, уткаћу неколико речи у име опроштаја са умрлим Како је наретко посејана срећа земаљска, како је често горак и прегорак живот човечји! — И кад би оно небројно камење, што га живи подигоше мртвима, кад би сви ти споменици и крстови оживели и проговорили, те нам испричали повеснице оних, којима су усађени чело главе, шта би морали чути?! Незадовољене жел>е, неиспуњене наде, боле, ваје и ванаје, причало би нам камење то, и све кад би оживело, морало би се од тих прича скаменити наново ! Али ледено камење ћути, као и уста покојничка, и на гробљу се ништа пе чује, осим што где који пут вегар зацвили кроз гробљанско дрвеће и лишће, — те нам се чиии као да су то хладии уздисаји обнажених костију, које ветар на небо односи: да измоле у Бога оиропггај грехов^ и спасење душа умрлом човечанству! . . И кад промислимо о животу и његовој вредности с те стране, кад уочимо његову борбу и утакмицу вечиту — морали би зажелети смрт.