Srpski sion

* г

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 841.

жење створило, но њихов корен лежи у самој суштини ствари, у самој природи свих светских појава; те нрема томе оии имају не Фиктивну, већ реалну основу." — „Отуда и човек није само насивно су штаство, није само зрцало у ком се одражавају појаве природие, већ је активни и творнички раденик, неопходно самостално оруђе у процесу свеопћег усавршавања приорде и живота". Кад тако дакле говори човек чисте и тачне науке, која се оснива нп прецизном истраживању закона сваког бића, то се ми можемо само радовати. да је на крају нагаега века и сама прецизна наука, иосле привременог заноса, опет стала на нрави пут, који једино води истини. А све то, што су тако свечано прогласили представници нрецизне науке у Енглеској и Русији, као последњу реч научног знања, проповедала је увек хришћанска религија и њени нреставници — богослови; нити је то за нас какова новина, већ само повратак старој истини и признање исте од стране председника природо-научног знања. Све то само поново потврђује ио знату изреку славног Бекона Веруламског: „Беуез §из1из т рћПозрћЈа тоуеге ГоНаззе а(Ј аШе18тит; вес! р1епшгез ћаиећдз а(1 геН§тпет ге(]исеге". Док се нриродна наука кретала у кругу једностраног и новршног знања, она је дрско стала насупрот религији, одрићући све с њом свезане по јаве духовнога света; а чим је дубље проникла у нојаве и законе природне, тада је већ ио самој природи ствари морала увидети и признати једностраност и нетемељитост свога знања, те доћи ;.о онаког узвишеног убеђења, које је нашло себи жива израза на два конгреса најбољих представника савремене науке. Нама остаје само од срца ножелети, да се наука, повративши се на правилан пут својих истраживања, не уклања ни мало с њега, већ да храбро по њему ице у напред с уверенмнћу, да ће је само тај пут нривести правој истини; а истина је иоследња сврха како науке, тако и религије, те чим сложније оне буду удру женим силама тежиле к њој, тим ће пре моћи достићи своју опћежељену сврху.

Породично васпитање и школа. од дра Штекла превео Милан Поповић (Свршетак.) 5. Школа је заиста завод за васпитање; она је одређена да служи васиитању До душе, всћим дијелом дужност школе је да наставља, али настава је само дно и срество васпитања. Настава се неда раставити од васнитања. Она има битно васпитни карактер, и само у толико она се појима као васпитна настава, у колпко може онај циљ иостићи, за који је одређена кад се не би настава освртала на циљ васпитања. Кад би дакле дјецу само настављала, не идући затим, да их наставом васпитава, тада би настава дјеци и друштву више шкодила него користила, јер гола настава, ако се не односи на васпитну циљ, не прави дјецу, како се види из искуства, добрим људима, већ их шта више оспособљава и пружа им материјал, да могу своје зле наклоности што боље задовољити. 6. Али ако је то тако, онда је школа до душе завод за наставу, али она постаје тим само онда, ако је она ирије свега завод за васпитање. Васпитање је цвљ, пастава срество за циљ; елем школа мора прије свега бити завод за васпитање, да може бити у опште завод за на^ ставу. Карактер завода за васиитање пребива у њој у ирвом реду; он је њен нрвобитни и битни карактер, да је она завод за наставу, то се изводи већ из њезиног карактера као завода за васиитање. Школа мора на првом мјесту ићи за тим, да васиитава и баш у ту циљ да васпитава, она мора настављати. А не као да би настава била једино васиитно срество, које би имала школа да употријеби. Јер то не би било довољио за циљ васпитања. Школа мора шта више и сва друга васпитна ерества употребљавати, која у опште стоје нри руци васпитачу; само под тим увјетом она може удовољити циљу васпитања. Али ипак главна важност ириписује се настави у толико у колико је настава најиотребнија, јер она условљава постанак школе. 7. Ако се запитамо затим, какав одношај ностоји између школе и породице. то ћемо из овог што слиједи лако одредити. Више пута чује се гдје „модерна" недагогија тврди, да школа није баш ради породице већ ради саме себе овдје; да она не припада никоме, већ сама себи. Према, томе ио том гледишту школа заузима аисолутни, независан иоложај ирема иородици. То је њешто сасвим глупо. Родитељи би