Srpski sion

С тр. 18.

„СРПСКИ СИОВ. и

Б р . б

рекла (глака ко кмшнн^х Бог8 и на зелмки лшрх кх чмок^кц-к^х вллгоколенје Та нас несма духовна сећа велнког значаја Божићњег, сећа нас оне велаке цељи ваплоћења — Сина Божјега!... ' Дошао је, даклв, на славу и за славу свете Тројице, да донесе земљи давно жељени мпр, да добром вочгом збрати разбраћено човечанство, које славећи рођење Искупитеља, слави рођење свога спасења, слави срећу своју. Но кад нас тај славопој анђеоски сећа не само на детиње успомене него и на саму цељ значајнога празника овог, онда би гребали, драга духовна паство моја, да о садржини т ој промислимо мало дубље и да јој значај у јачој светлости изнесемо пред данашње умне очи наше, па да се и запитамо, да ли свима и свакоме и срце осећа што му уста поје, да ли правилно схватамо и сватајући и извршујемо смисао славонојне — Божићње песме ове. И тек повољним одговором на та питања показали би и доказали, да достојно из године у годпну, дочекујемо и ирослављамо дан рођења Христова, показали би и доказали. да пам је Божић и најсветији и најмилији и најрадоснији празник, да су нам срца наша отворени и стални станови, у које смо готови и вољни иримити и сместити новорођенога Христа, примити и сместитн божанствену науку Његову. Слава на висини Богу. То је ирви усклик правог богопознања, то је први смисао сваке молитве наше и први израз нравославне свете вере наше, Том славом запајамо ми децу нашу још из мале малени, у њој васпитавамо православпи српски наш иодмладак; под окриље славе Божје прибегавамо као зрели људи, јер само под заштитом њеном можемо очекивати благослова и успеха у сваком послу и деловању нашем. И коме се по души и по срцу разлевају оваки осећаји, ко тако верује, тако мисли и исповеда, тај се може назвати правим, одабранпм, Божјим човеком. Но није доста, да ми сами тврдимо и исповедамо, да нам слава Божја умове покреће, срца загрејава; то треба да нотврде п други, с којима и међу којима живимо мп, те да могу применити на нас оне величанствене речи Јеванђеоске: „ Тако да се свешли видало ваше иред људима, да виде ваша

добра дела и славе оца вашега, који је иа нсбесима!". Јест, добра дела наша треба да сведоче за нас више него речи, јер речи наше, ма како биране биле, показују тек какви би желели да будемо, а дела наша казују какви смо заиста. А добра ће дела нпцати међу нама, листати и цветати, ако их у духу цркве и народних врлипа буде залевала кућа, школа, па и само друштво. Јер као што је кућа и породица основ сваке заједнице људске, тако је она п првп темељ побожности п честитости народне. У којој се кући пред иконом у прочељу кандпло и тамјан пали, у ком се дому свакидање молитве све чељади чују, а о рђавој речи ни спомена нема, та је кућа права домаћа црква, која славу Божју у недрима носп. Из таке куће прима школа децу приправљену, у којој се нема шта да руши већ само да зпда; иа још кад школа — то огњиште светила умног — потпуно схвати и изврши свој Свето-Савски аманет, онда је у таким прпликама и друштво здраво, и у њему здрави одношајп. Тако друштво нрепуњује богомоље своје, недељом и празником, те тим даје највпдљивији доказ славе Божје у целпни својој. А кад бн се тако свуда одавала слава Богу на висини, онда би долазио сам ио себв И на земли мир. Колико ли заноса н сласти крије у Себи ово неколико речи ! Колико и каквог немира беше до доласка Спаситељева на земљу, и колико је морало иотећи крви мученичке, док појам о хришћанском миру није корена ухватио у срцима људским! Док људи не познадоше једног истинитог Бига и док им за срце не приону чиста вера у Њега — не могоше ни имати правога мира, јер му не знадоше ни извора, ни нравих услова. Али кад је човек сазнао порекло и право определење своје, кад је познао сва права и све дужности своје — према Богу, ближњему и себи, онда је тек у равнотежи тога могао потражити па и наћи жељенога мира. Па и опет колико људи свега имају само немају мира, а то нонајвише с тога, шго га не траже где треба и кад га нађу не виде га; јер би да прекроје свет и живот према својим захтевима, место да прилагоде жеље своје ирема себи и положају своме.