Srpski sion

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОН.

С тр . 221.

хришћанин, то се није догодило из освједочења, него из страха пред људима." Колико ли би се њих, који сада носе образину невјеровања, морали овако исповједити ! Али они су кукавни, јер немаду снаге, да себи створе увјерење, нити одважности, да га јавно искажу. Жалост и велика је несрећа видјети чо«јека, који из страха пред људима вјечност живота свога жртвује!.. И слабост срца узрок је невјеровању. Многи и многи страсни човјек био бп хришћанином, када хришћанство умјерености не би захтијевало, када му рђаве навике не би искорјењивало. Многи би се — тако бар кажу — оставили свега тога, када, би се освједочили о истинитости вјере. Али, кад је срце иокварено, оно увијек има потајних узрока, да истинито лажним приказује. Воља наша јача је и универзалнија од знања нашега. И због тога се може она клонити свега онога, што јој не прија, или ако се већ не клони, а оно се бар површно и нузгред око тога бави. У томе и налази узрок, за што душа наша налази толико узрока, да се истини противи. У сваком душевиом расположењу употријеби човјек сву своју оштроумност, да тражи и оправдава нападаје на религију и жељно срче отров сумње. Осим тога лакше је сумњати и нападати, него ли ријешити и одговорити. Па кад би и све сумње ријешио човјек, — он би ипак нове и нове увијек тражио. Он је унапред још непомирљиви противник хришћански, па су му разлози његови важнији и јаснији зато, јер су то шгови разлози и јер хоће, да његови разлози важе. Због тога су разлози његови неразумни, јер им је страст у основу и зато каже Еоиввеаа, да нема ниједнога човјека, који не би имао каква интереса, да јеванђеље лажно буде, а онда би у њега вјеровао. „Јер ко се ода уживању и срџби, тај ће имати само смртне мисли. Ко је пак потакнут из љубави према истини, да мисли о бесмртном и божанском, тај ће доћи до бесмртности. И он ће постићи највеће блаженство, јер је божанство у себи гајио и Бога у души својој носио" — говори Платон, у своме „Тимеју". * * * Молимо се Богу, драги ученици, да се чисгога нашега срца не дотичу сјенке гордости, која је малена већ пред склопом свијета овога.

а пред сјајем и величином Божјем ни нема је, — него да постанемо удионици смирености, која ће освијетлити и оснажити ум наиг, како би свјестан био посла и задаће своје, а вјечно спасење и живот вјечни тражио и постигао. Нека нам он буде темељан бедем против страсти, које нас чине нижима од најнижих, нека пази, да слику Божју у себи чисгу нокажемо, када је силни и праведни судија на дан суда страшнога погледа и оцијени. И жива мисао о овоме чуваће нас и обранити од свијех оних, који би срећу и величину нашу гледали у томе, што бп се невијернима и глувима показали гласу ономе, који јасно говори о сродности душе наше са Богом, о урођеној тежњи, да :е опет крај Љега нађемо. Монимо се Богу, — и Он ће нам помоћи! Али у тој срећи својој не заборавимо оне браће своје, који су залутали и скренули од Бога, ко.ји су несрећни, који баш с тога имаду неко особито право на љубав и помоћ нашу, па ће онда у пуном свјетлу синути сунце вјечне истине, које се јавило у свијету, крај кога макар и цролазном свјетлошћу и знаност сијати може. Благодаримо и црослављајмо Бога, шло намје дао прилике, да спасоносност вјере Његове видимо и у повјесници рода свога и да нас ојача, да и даље чувамо вјеру своју православну и име српско — као што су и наши стари радили, па ће благословено и славно бити свако дјело наше! Душан Чудић, богоелов IV. год. Проповед о црквеној елави. Говорио Григорије А. Николић, парох Иришки. Хвалите име Госиодње, хвалите, слуге Гоеаодње, који стојите у дому Гоеиодњем у дворовима дома Ђога нагиега. (Псал. 134, 1, 2). Побожни Хришћани! По светој науци Христа Спаситеља нашега, дужни смо на сваком месту, у свако време хвалити и славити Бога, а како не би приносили славу и хвалу благодарним срцем у овом светом храму Његовом, који су подигли претци ваши у славу св. великомученика Теодора Тирона којега помен данас свршавамо. Да, љубазни моји, свршавамо помен угоднику Божјем св, великомученику Тео-