Srpski sion

бр . 35.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр. 5?*?.

председништвом А. Хаџића. председника друштвеног. Од предмета истнчемо: Изјављепо је саучешће Југословенској Академији на смрт председника јој Јоеифа Торбара. — За говор у спомен и славу Јовану Ђорђевићу умољен је председнпк друштвени. — За говор у спомен и славу дру Илији Огњановпћу умољен је секретар друштвени. — Према оденама чланова Јована Грчпћа и Радивоја Врховца иредложпће се скупштини, да се награди дело неиознатог писда „По команди" шаљпва пгра у три чина. — За почасне чланове Матпце Сриске на основу научних књпжевних радова препоручујо се главној скупштини: др. Оскар Ажбот професор славпстике на будпмпештанском свеучшшшту, Лука Зима, проф. Велике Школе у пензији, Сима Матавуљ, књижевнпк у Београду. — За члана Књнжевног Одељења препоручује се Сава Теодоровпћ, правосл. катихета на Земунској реалној гмназији. — Извегатај библијотекара друштвеног о бпблпјотеци Матичиној узима се на знање. — Извештај секретарев о пптомцима Матпчпним узпма се на знање. Подносе се скупштини кандидације на упражњена места из стипендијскпх задужбина Н. Димитријевпћа, П. Костића, В. Јагазовића, Та, и И. Врановачких. Разне белешке. (Исправак.) Из Плашкога добили смо овај исправак: „У 34. броју ,Српскога Спона", страна 558., изашла је биљешка једна, названа „Србобранове измишљотине", гдје се летимице спомињу двије три замашне неистине, што пх је „Србобран" раструбио о преставци за измјену саборског изборног реда у Горњо-КарловачкоЈ Дпјецези. Том је приликом речено н ово: „У том предмету не вршп самовоље (разумпје се високопреосвештенн господпн Епископ Михапло), иего је пзашао у сусрет жељп онпх свештеника, које „Србобран" назива народнима и свеснима"; а требало је да стојп: „Не врши високопреосвештени господии Епископ Михаило самовоље ни у чем, па ни у том предмету, него је врше баш напротив они исти свешеници, што их „Србобран" назива народнима и свјеснима." Јер шта је него разуздана самовоља нереспектовање од тих хваљених свештеника оних закона и наредаба, што им пх, не чија самовоља, већ њихова претпостављена духовна Власт наређује. Молећи славно уредништво да горњп исправак уврсти, додајемо, да ће се кашње више и потање с необориввм доказнма одговорити на све оно, што је „Србобран" тако неистпнпто износпо; и то не зато, што би оио одговора достојно било, него

пстипп за вољу. А то ће бити, чим ствар о преставци за пзмјену саборског изборног реда још у једном протопрезвитерату готова буде".* (Први хрватоки католички конгрос). У прнсуству иреузв. надбискупа Загребачког дра Јоснпа ЛосиловиИа. те пресветле г. г. надбискупа Врхбосанског Штадлера, бискупа Штросмајера из ћакова, Ф. НакиИа из Сплета, Марчелипа из Дубровника, МахниЛа нз Крка, МауровиКа из Сења, Воршака из Ђакова, Дрохобецког нз Крижеваца п ЈеглиКа из Љубљане, отворен је био 21 августа (3 септембра) о. г. „првп хрватскп католички конгрес" у Загребу. Одмах су донесене две резолуцпје: „I. Хрвати католици сакупљени на првом католпчком састанку тврдо уверенп, како јесв. Оцу папи као глави католпчке цркве потребан само њему принадајући териториј, да буде као потпуни суверен могао неодвиспо и без сваке запреке вршити своју апостолску службу, изјављују, да од свога уверења ни у напредак одустати не ће, молећи и Свевишњега, да Он то ускори. П. Захваљујући господину Богу п св. Столпци, што је Хрватима ввћ у давннни дано те у најновије доба окружницом „СгаМе пшпиз" и одлуком св. збора за обреде од 22 августа 1900 призната повластица, да могу службу Божју обављати у свом старословенском језнку и старословенском нисму, првп хрватски католичкп састанак држн, да је ова повластпца, напосе у данашње доба веома нужна и по веру и по цркву међу Хрватпма, те с тога пзјављује врућу жељу п поуздану наду, да ће се тај драгоцени аманет добротом свете Столице ие само уздржатн него и проширитп". 0 овоме конгресу, као већ и о првнм двема резулицијама његовим могло би се много и белог п црног рећи. Нас се прва резолуција не тиче нпкако, тпм мање, што је она један можда н највећп ршт (1е«к1егшт у деветнаестом веку, карактернстичан за оданост римокатолпка њиховој св. столици, алп карактеристичан и за претеизије рпмокатолицизма. Није наше псиитивати, да ли је он формулисан у I резолуцији конгреској зато, да буде препорука II резолуцији, или је и П резолуцнја донесена зато, да њезино остварење, „наносе у данашње доба", послужи каквој год претензији рпмокатолицизма, н. пр. пропаганди међу православннма. Ако је први случај, добро. То би била само ствар мудре тактике браће Хрвата, да дођу до жељеног * Погрешва, која ое овим исправком исправља, догодила се вривидом нетачно саопштеног нам извешћа, на основу кога смо односну белешку донедц. Ур.