Srpski sion

(Ј тр . 566

„СРПСКИ

СИОН."

В р . 35.

иредетавник народпости у сгрогом емислу речи; — јер на то ни од кога мандата добио нисам и јер смо се искуиили не поводом каквог народоносног конгреса, већ поводом интерпарламентарне конФеренције, — ипак се као Србин, члан не мађарске народности радујем, што се овом приликом показала слога и братство разних народности Угарске, па бих желео, да таква слога и хармонија влада и у будуће међу свима народностима наше домовине. Да ли има овде и једне речи о „порицању своје народности" и да ли сам са том здравицом хтео само „поласкати Мађарима" нека, каже непристрасна публика. У Будимпешти 17/30. августа 1900. Лукијан Богдановић. епископ будимски.

Религија еходна нашој природи. Вера, Нада и Љубав. По талијанском Јереј Петар Бронзић. (Наетавак.) РеЈш ћу да ни божанствена не би била вера коју исповедамо, нити би носила карактер Бесконачног и Неизмерног од Кога потиче, када не би надалеко надмашавала наш слаби и ограничени ум. Велика су блага мудрости Божје, велика бездан судови Његови и недокучени су путеви Њзгови. Он кад говори човеку, вели Пророк, говори му у облаку, а кад му се јавља и то бива загонетно, јер Он запрема светлост посве ненриступну. Би ли ми дакле хтели одбацитп ту светлост, која и ако помешана са сеикама ииак теши и ублажава срце и дух наш? Или зар није есенцијална страна истините религије, у исто доба, узвисивати и понижавати човека, те му тако дати да уиозна и величину и ништавост своју? Хришћанство није само свети закон који чисти срца, него је и мисгеријозна мудрост, која укроћује дух. Остваравањем његових моралних налога принаша се жртва срца вечној доброти, а прилагођавањем вере његовим тајнама, иринаша се жртва духа вечној истини. Овај принос духа нашег Богу, племенитији је од

онога. Жртва срца има карактер племенитости, она одолева нашој слабости, те чини да смо милији и себи самима и другима, док је жртви духа награда то, шго је Богу угодна. Но опет за то неизвршавати једно или друго од овога двога, значило би да нам је жртва несавршена, да нам је принос нецостатан, значило би да нам је непотпуно штовање, којим једино ми од свих створова удовољавати морамо Вишњега. Који — за то што је неизмеран по својој природи, за то је баш недокучив, те разум сам није у стању да Га себи представи. Ови појмови што нам их разум о овом узвишеном Бићу пружа, сви су мистеријозни. Он Га признаје неопходним, али не зна како је Он сам узрок свога бића; иризнаје Га вечним, али не схваћа трајање без извора, извор без почетка и свршетка; признаје Га бесконачним, али откуда бесконачност без простора, огкуда простор без материје? Признаје Га ненроменљивим, али откуда да је слободан у својој непроменљивости ? Признаје све ове истине, али их не схваћа, порећи их не може, а сложити их не уме. Докази су под печатом тајне Божје.. а брод смртног ума не допире тако далеко, на ни коноп нашег расуђивања, ма колико се он протезао, није у стању ни из близа да докучи у ту дубину. У осталом човек не иознаје ни самога себе, а како онда може да говори о ирироди Онога, Који га је створио ? Када је ово зрно песка, ова земља, што ју ногама нашима газимо, такова, да јој човечји ум не може да појми тајан рад, с каковим правом би он хтео да мери узвишеност божанства, и да као присили оно бесконачно Биће да се смањи, па да Га он својом мишљу схвати и пригрли? Баш та непостижност свемогућег и великога Бога доводи нас до тога, да Га боље ноштујемо. Јер тај део Његових савршенстава чини то, да се наше срце примиче Њему као врховном и највећем добру и присиљава нас, да Га љубимо. А како је Он надаље бездан светлости и таме, а ми се задовољавамо да се ма и из далека дивимо таковом величанству, — пуштамо се поверљиво на море славе Његове, те Га поштујемо баш због тога, што нисмо у стању даГа схватимо. Но Бог је међутим делом познат, делом скривен човеку, јер је човек истодобно достојан и недостојан Бога, Достојан по створењу, а недостојан по паду своме. Тама бо-