Srpski sion

С тр . 630.

Лгаеви ежонл

В р . 39.

мраку њеном пружили светиљке наше, ирогледала је и поправила се донекле у »носледњој« представци својој, а у петиту свом гледе савива саборског састанка. Прогледав пред светлошћу пружених јој светиљака, признала је, да право тога сазива припада по 7 и 9 §. саборског устројства искључиво митрополиту-патријарху, (за време попуњене столице,) али ипак — нити се њему, ни саборском одбору обратила ради сазива састанка саборског, него обишав ове автономне и надлежне факторе, на колени пузећи отишла је и опет — државној власти. Таквих автономиста на целом свету зацело нема. Једва смо чекали да мине прошла саборска периода. Били смо у непрестаној бојазни, да нам ти браниоци автономије својом — одбраном автономију сасвим не дотуку, не убију, и њезина права, на разна уздарја својих нервозних прохтева за влашћу, сасвим не расточе. Од надлежних автономних фактора никад нису тражили сазив састанка саборског. Својом иницијативом ови Фактори нису могли у том погледу ништа чинити, јер им је сабор 1897. познатом одлуком својом везао руке. Но ево, чим су истеком мандата тога сабора добили слободне руке, одмах се чула значајна реч надлежног фактора, патријарха српског, и висока одлука Његова да сабор сазове. Саборски Одбор ту реч и одлуку Његове Светости прихваћа одушевљењем и одмах изашиље пододбор, да спреми све нужне предлоге за сабор, по праву и дужности која Саборском Одбору припада по 22. §-у, слово а. саборског устројства. Та одлука Његове Светости најкласичнији је доказ Његова кристалисаног легалног осећаја, Његове високе свести о узвишеној дужности и Његове ничим несломивене љубави и одлучног поборништва за цркву и црквену автономију свога народа. Доказ је, даЊегова Светост сабора жели и хоће, у претпоставци, да судба Њзгове цркве и народа није још над њима преломила пттап и да није искључено да дођемо до сабора, који би

своју високу дужност, своју родол.убпву задаћу, и извршио — на задовољство превишњих жеља Његова Величанства премилостивога нам и љубљенога Владара, на корист и утеху доста напаћеннам свете цркве, а напредак и срећу досад неутешеног народа нашег. Поздрављајући и ми одушевљењем високу одлуку Његове Светости, љубљенога нам патријарха Георгија, желимо Му, да дочека своју претпоставку оправданом. Наду у то делимо с нашом узвишеном Поглавицом, јер још верујемо да можемо себи помоћи, јер још верујемо, да наш народ може себи — добра учинити. — д.

Има извјеених тренутака, кад не можемо ништабоље учинити, већ подићи евоје главе и погледати на небо. Од дра Крауса, превео с немачког Милан Поповић. (Свршетак). П. Али и тнда, кад нас узнемирују бојажљиве бриге радн будуће судбе, или ако нас садашња зла срећа поражава, Људи ће свиснути од страха и чекања оног, што ће доћи на земљу, ето тако вели Исус у Јеванђелију. Али што Он овд је прориче својим савременицима често се иута догађа. Бојажљива слућења — страшљива лшчекивања — често овлал,ају нашим срцем Да, и за нас има тренутака, у којима ^е бојимо будућности. До душе у таквом случају прво, што имамо као разумни људи да учинимо, јесте то, да се иослужимо својиш разумом, да окушамо своје снаге, да ли се може бити можемо уклонити од несреће, која нам угрожава, — да ли можемо одстранити несрећу од себе које се бојимо. Будите ваљани! довику.је Исус Својима ученицима. И заиста присутност духа — мудра опрезност и разумна средства често могу много учиниги. Врло често пође нам за руком, да још и мудрим начинпма, цјелисходним прииравама отклонимо највеће оиасности, ако нам пријете, да нас прогутају, или да им избјегнемо. Да, један једини човјек често је спасао себе и мноштво других људи, који су већ изгубшш сав спас, само тиме, што је имао срца и доста опрезности, да још за времена употреби права срества. да бољим путем удари, на ком