Srpski sion

Б р , 39.

,0?ПСКИ

СИОН."

ших сабора од 1870 до 1874/5, дужиост је бити сваког истинитог члапа наше цркве. То налаже респектовање права своје цркве, одбрана њезине слободе и застунање иитереса њезиних и нашега народа. Нашој црквеној автономији не ваља њезин почетак, постанак, јер јуједржава декретирала — ненадлежиа за то. Црквена автономија је саставни део цркве а не државе. Црквена автономија је из пуноће црквене власти и права, уз извесиа ограничења иодељени део те власти и права са вернима; односно, она је по надлежном црквепом Фактору овлаштено учествовање верних у извесном кругу те црквене власти и права. Поделити са другима једаи део извесне власти и права и овластити их на учествовање у њима, надлежаи је искључиво онај Факгор, коме нрипада пуноћа те власти и права, у нашем случају, дакле, цркви. Држава може, да иризна или не призна цркви слободу њену, али автономију у цркви дати и означити јој границе, шо је искључиво ираво и надлежност саме цркве. Ко нешто нема сам не може другом дати. Слобода свима, па и нашој цркви, призната је државним законом, XX зак. члан. од 1848. Ту је слободу цркве држава дужна била респекговати, респектујући свој закон, и не залетати у компетенцију пркве; а с наше стране требало је на темељу те слободе цркване и у оквиру њезиних права и њезине надлежности тражити црквену автономију од цркве. Није учињено ни једно ни друго Држава је IX зак. члан. 1868, повредила слободу цркве, ушла јеу саму цркву; њој одузела а себи бесправно присвојила право декретирања автономије у цркви. Цркве на власт није врпшла своје дужности, посту пак државе оћутала је напуштањем права своје цркве, а световњаци агресиете, у ненојимању Фаталног поступка тога и у антагонизму према Јерархији, пристали су да јој држава без цркве у њиховој цркви автономију дајз, органазује, на даиас на жалост и — одузима. Поред таквог ненадлежног и кривог ноступања државне власти с једне, напуштања права цркве с друге и антагонистичке агресивности слободоумља светов-

њачког с треће стране, у таквој автономији, којој је већ порекло и постанак пелриродаи и нечриродан, није пи њезина организација могла бити природна и правилна, нити су јој установе могле донесене бити у складу са црквом и њезиним учењем и устројством. Према нашем задатку и предмегу, ми ћемо се ограничити на један део те организације, на саборски изборни ред и његово одређење у погледу избора свештеничких посланика, донесено на основу предлога за саборско устројство, усвојеног у сабору 1870. Народно-црквени сабор наш, по постојећем саборском устројству, јесте с1е 1ас1о законодавна власт у нашој цркви. Не уиуштајући се у критику тога Факта, па пи тога, да је тај сабор државним законом цркви нашој без икаквог питања њеног нросто декретиран као законодавпа власт, констаговаћемо само, да тај сабор делокругом својим дубоко засеца како у снољашњи тако и у унутрашњи живот цркве. Организација управе, судства, имаовинске економије, све је то у компетенцији сабора. Тај сабор, који је орган црквене автономије, одређује индиректно и делокруг Синоду — њему, у којем је по науци црквеној „усредсређена сва пуноћа црквене власти", и који би по појму црквене автономије имао, у извесном кругу, да одређује делокруг — томе сабору. У том сабору не само да је тек 1/3 ј јерархијског заступства, него је и та 1/3 излив заступсгва световњачког, јер при избору своме апсолутно зависна од световњака, којима принадају и остале 2/3 саборских чланова. У томе, дакле, сабору, који је еминентно црквени, и у којем би, 1 по горе изложеним цојмовима о црквеној автономији, световњаци имали да упражњавају тек као од цркве подељено им право учествован>а у закоиодавним пословима црквеним, у том сабору јерархијскога заступства и — нема. У њему, по начину избора свештеничких послапика, црква и није застуиљена са застунством које јој припада. Номиналних 25 свештеничких посланика, и по начину свога избора, и по ноло-