Srpski sion

С тр . 4. „СРПСКИ СИОН."

Наша је задаћа, да га, према сиази својој и веома мршавим иодацима о шему, промотримо и оценимо само као богословскога писца, као проповедника Речи Божје, те да му, према критеријонима омилитичким, одредимо вредност и место у нроповедничкој литератури нашој. Но пре него што се упустимо у цртање живота и критичку анализу проповедничког рада његова, ваља нам бацити летимичан поглед на прошлост српску, иа у кратким потезима изнети слику политичког стања и књижевности српске уопће, као и богословске на по се, од прелаза Срба у ове крајеве па до његова времена, како бисмо правилније схватили и тачније оценили његов књижевни рад. Изненадном променом ратне среће на балканскоме бојишту, Беч се нашао у нв' ирилици. Австријско оружје малаксало, а турска сила нродире као бујица наиред, рушећи све (пад Београда и Смедерева 1690. г.). У тој невољи није преостало австријскоме ћесару ништа друго, него да се упусти, преко свога ђенерала, у преговоре са тамошњим српским становништвом и да га разним обећањима нридобије за себе и своје смерове. А то му не беше тешко ностићи. Притешњеној и измученој „раји" доста је била и једна само царска реч, да похита под заставу австријску; доста, је био и један само позив (6. апр. 1690.) са лепим обећањима, па да листом пређе са својом црквеном поглавицом у прекосавске крајеве. Прешавши, дакле, Срби иснод турске пресије (најпре 1690. иод Арс. III. Чарнојевићем, па 1737. под Арс. IV. Јов. Шакабептом) у земље круне угарске, нађоше се у сасвим новим политичким и социјалним нриликама, сретоше се са сасвим новим културним и нросветним уређењем. „Необразована и дивља маса Срба", како их хоће противиици имена српског да пазову, била је, под иесређеним и заплетеним нолитичким приликама у старој постојбини, на доста нискоме стуињу културе и цивилизације. Затекавши се сада, сеобом у ове крајеве, са образованијим и човечнијим нацијама, дабогме да су се могли надати лепшим и срећнијим дапима. Али шта видимо ? Промену места, али не

Б р. 1.

и велику промепу у срећи и судбипи! Сриски парод, као „СотпшшШ (1е8 $песШзсћеп Ш(.из (1ег пшЈвсћеп КаИоп," добио је до душе од ћесара особите повластице и слободе, био је ослобођен н. пр. од жунанијске јурисдикције, спахијског подаништва и од свих терета и дажбина, признали су му се чак, и „сопствени магистрати" и световпа власт патријархова (дипломом од 20. авг. 1691.), али — то све беше на наииру. Прилике српскога народа биле су јадие и жалосне. А таке су и морале бити, кад је срн. народ имао око себе непријателзе и противнике опстанка и напретка свог. Жупанијске ниже власти хтеле су пошто пото да нотчине срнски народ својој јурисдикцији и опћим теретима и дажбинама; бискупи римокатолички тражили су од њих десетак (Г. Гершић); и једни и други, па и трећи, хтели су све друго чинити, само не респектовати крвљу стечене привилегије народа српског. Па је имао и нраво Митр. Исаија Ђаковић, када је у писму ^вом (од 25. јунија 1708. из Беча) Адаму Фелдварију и коморанској оићини тужно завапио: „0Дно сиромаси, друго неучени, треће неецини, четврто у чуждему Господарству, и сваки нас ненавиди, и на нас виче како на злочинце и шате ." 2 Још боље илуструје потиштеност срп. народа у новој му постојбипи једно писмо ианчевачке опћине (од 22. јан. 1778.) адресовано на Мојсија Путиика. 3 Тамо се вели, како им Немци намећу календаре, у којима се српски свеци не именују српскима; како им забрањују, да имају при једпој цркви више од једнога свећеника, „обаче" — пишу — „свака наша церква мора три наиманћ свештеника имати"; како им даље не допуштају носити мртваце у цркву; како им сами епискоии натурују неке „новине" (?), неки „регуламенат за овдешнћ наше церкве и народЂ наш1> и некаква монастирска нравила". Цело је писмо уопће прожето иезадовољством и огорчењем, осим иа Немце, још и иа епископе њихове. Они не ће — веле — ни за гато да зпају, осим за „опе огг, слова 2 Беоеда 1868. бр. 3. стр. 23. 8 1Ш. бр. 8. и 9.