Srpski sion

Бр. 7

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 105

овако вели: „Не брините се, дакле, говорећи : шта ћемо јести или шта ћемо пити или чим ћемо се оденути . . . него иштите најпре царства Божјег и правде Његове, и ово ће вам се све додаги" 4 (Мат. 6. 31. 32.) Али мало је такових који стазом Јевапђеоском ходе, а мал' не сви слабо се старају о томе, како ће Богу свом угодити, како ли на грех омрзнути и душу своју врлинама —• тим најлепшим адиђарима украсити. А ево сад је време, да о свему том мислити морамо, јер нам и брижна мати, св. црква наша, у песмама својим призива у свест потребу покајања ради ради духовног нанретка нашег, а и реч Божја мал' не у свим Недељама овог св. посга говори о уздржљивости од јела и пића и о посту, о љубави нрема ближњима, о великодушиом праштању свима онима који нас увредише, о таштини овога света, о ништавости свега земаљског, једиом речју Христово Јеванђеље хоће да нао одведе на мисао, е су све радости и весеља на овом свету иролазна, да све што је „земаљско" не може донети истинске среће, те да човек мора тражиги срећу и мир у Богу, а не у свету и људима. Добити пак истиниту срећу, наћи прави мир и радост, може човек само тако, ако омрзне на све оно, што је срамотило живот љегов, што му је ућуткавало савест љегову и што му је веру учинило мртвом у толикој мери, да ои није могао усадити у срце своје све опе истине, којејепред њега вера та стављала. А отргнути се ради вечие среће наше са свим опим, што иам кочи духовпи напредак наш, можемо само са искреним покајањем. Промислите сада, браћо драга, шта је боље: угађати Богу или телу свом? Шга ли снасоносније: мислити о небу или мислити о заштити и пролазности овога света ? Шта ли прече, душа која никад не умире или тело које се расиада у нрах и непео? 0 чему да се бринемо, да ли о спасењу душе бесмртие или о иролазпом богаству, за којим човек толико жуди ? Шта ли је Богу угодније, долазак у дом Његов или одлазак у друштва свакојака, у којима се о свему збори само не о Богу?

Али читам већ са озбиљпог лица вашег, да је преча душа него тело, особито још и с тога, што је мудрост тела тог извор богохулства, пијанства, блуда, лакомства, оговарања, зависти, злобе и преваре што царују у свету данас! И ми још не ћемо да стављамо питања себи: је ли нае зато Син Божји онростио вечног проклетства и смрти, да онет неваљалствима сваке врсте навлачимо на себе гнев Божји ? Је ли нас Син Божји помирио зато са Оцем Својим, да га зар с дана на дан вређамо? Зар за толика доброчипства и добра духовпа толико незахвалности црне од страие човека? И зар још и даље да ућуткујемо савест своју и да стежемо срце своје? Зар да се не кајемо? Кајати се морамо, јер смо сви притиснути грехом. „Доиста нема човека на земљи, који твори добро и не греши" (књ. Прон. 7. 21.). „И ко може рећи: „очистио сам срце своје и чист сам од греха својега"? (Приче Солом 20, 9.). Но је ли довољно само то признање грешности наше? Не, браћо драга! Има једап пут, који нас води познању и поштовању добра, који нас приближује Богу свом, нут гато ослобађа човека ронства греховпог и води га вечној срећи његовој. Тај лепи пут јесте нокајање. Света реч опомиње нас на нокајање. Ето св. Јован Крститељ — нретходница звезда сјајпоме сунцу Крсту — кад спремаше народ за долазак Христов, учаше их нокајању „и говораше: покајте се, јер се ириблилш царство небеско" (Мат. 3. 2.), и ори се глас његов у пустињи јудејског. А кад дође Спаситељ на земљу ради искуплења нашег, и кад поче нроноведати спасопосну реч о царству Божјем, потврди тада реч Јованову о покајању, говорећи: „изиђе време и ириближи се царство Божје, покајте се и верујте Јеванђеље (Марко 1. 15.) И зраци Јеванђеоске светлости требале су обасјати цео свет, рзч о нокајању требала је проникнути срца свију људи. Зато посла Спаситељ Христос избранике Своје на ироповед. А каква беше њихова реч ? „И отишавши — вели св. Јеваиђелист Марко — проповедаху, да се треба кајати (6. 12.)