Srpski sion

С тр . 736.

.СРПСКИ СИОЕ*.

В р . 44.

Еога је ро^ен и иознаје Пога " (I. посл. Јов. гл. IV. 7). Љубазни моји! Први и најглавнији предмет братољубља јесте душа нашег ближњег и тек затим тело и добро његово, иа и то тако, да бринући се за тело, души послужимо. Ево како да то чинимо: ако је наш ближњи у стварима верским незпалица, да га у истима искрено и братски ноучимо; ако је наш ближњи са првог и богом назначеног пута скренуо, да не оклевамо, него да га брже боље на нут спасења и истине упутимо; ако је наш ближњи какав грех учинио, ла га покарамо са сваким умилењем и стрпљењем, да то више не чини, наномињући му, да је грех велико зло, које нам пропасти доноси и овога и онога свега; ако нас је наш ближњи вољан или без воље уврчдио, да му опростимо од свега срца и да му се не скетии >, ,јвр Господ вели: „моја је освета, ја Лу вратити" (носл. Римљ. гл. XII. 19); ако је нанослетку наш ближњи ј оскудиди доброг савета, да му га као ирава браћа по оиштем Оду неодложно дамо и да се за њега како за живота, тако и после смрти му као и за себе Богу молимо, по ономе: „ благосиљајше оне, који вас куну, и молише се Богу за оне, који вас вре^ају." (ЈЕука гл. VI. 27). Ово је о сгарању душе нашег ближњег, али важно је и старање наше о телу његовом; „не знаше ли, да сте ви црква божја, и дух божји у вама и вели св. писмо (I. посл. кор. гл. VI. 27.); „ тело је храм божји " т. ј. душе наше и оно је оруђе у послу дугаиног спасења. Ево и у овоме неколико упутства: гладнога нахраничо, жеднога напојимо, нагога оденимо, страног у дом уведимо, болесне иодворимо, сужне у тамници посетимо, мртве сиромахе уљудно сахранимо и т. д. једном речи „да се не љубимо речју и језиком, него делом и исшином " вели св. апостол Јован (I. посл. гл. III. 18). Истина да је поучавати незналицу, заблуделог на пут извести са много неприлика скопчано и да нам обично мржњу и незахвалност доноси, али ипак треба то да чинимо, јер нас на то заповед о љубави према ближњем обвезује и Јер та љубав не треба да ироизилази из природне наклоности и сеоичности, него из потпуне, слободне и добре воље наше, којој је главни нокретач самопо-

жртвовање и угађање Богу. Али сад да се заиитамо благочестиви Хришћани, зашто је Госиод наш Исус Христос тако јако препоручивао својим ученицима, а преко њих и нами самима љуба,в према ближњем? За то, јер је Он врло добро знао, да је једино љубав у стању и привремену л вечиту срећу човеку прибавити, и да само из племените гранчице љубави могу истерати цивни цветићи врлина као мир, слога, срећа у породици и друшгву. Посматрајмо само нрироду; за што је преко зиме биље тако пусто, зашто нружају дрвећа у то доба тако сегно — невесело грање своје, загато фи.јучу вихори тако бесно преко чисто снежних нољана, зашто се таком силом тресу некитњаста шумска дрвећа? За то, јер је у то доба несгала топлота — љубав сунчева; и опет, зашто је тако примамљива, тако дивна и мирисна у пролеће цела природа, шта изазива у њој живот, веселост и бајност, гата даје дрвећу иокривала, пољани влаће, ливади цвећа, гата узајмљује целој природи тако чаробну складност, питомост? то, гато ју и загрева тонлота сунчева, — љубав божија; ето видите, тако је то свугди и у природи и у човечијем друштву и међу нама. Где нема љубави, онде је хладна себичност, немилосгива саможивост; — али где сунце љубави сија и греје, тамо је мир, споразум среће и свако добро божје. Св. апостол Павле каже: „ намера заиовести јесше љубав од чисша срца и добре савесши и вере нелицемерне (Тим. гл. I. 5.) која, је неонходан услов и захтев савршенства; он иде још и даље, те нам опширно казује, каква је љубав? „ љубав дуго трии, милокрвна је; љубав не завиди, љубав се не велича, не надима се, не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неиравди, а радује се исшини, све сноси, све верује, свему се нада, све шрии љубав никада не ирестаје(I. кор. ХШ. 4 — 8); у ње су очи врло бодре те одмах опазе несреће ближњег, уши добре те се не оглушују о молитвену реч патника и невољника, руке дуге те допиру далеко и свуда, ноге хитре, тз прискоче бедноме и несрећноме за времена у помоћ; љубав је силна, свемоћна, те се не боји ни пута, ни времена, ни жртава, ни ничег, кад је у питању добро и срећа нашег ближњег; љубкв је