Srpski sion

Отр. 66.

„СПРСКИ СИОН. 8

БР. 5.

лимски, да Га ту прикаже Господу Богу у знак захвалности за Његово рођење, и да Га ЕБему посвети за читав Његов земаљски век. А ма где се то божаствено дете појавило, у Његовој је близини тако добро бити, крај Њега човеку срце тако љупко бије. Мрачна је пештера у Витлејему добила од ЕБегова сјаја дивотну светлост, да је налик каквом одабрану светилишту; иа и сам богати и велеленни храм јерусалимски као да се одепу још раскошнијим блеском, као да његови златорези још силније затреперише, када преко његова драгокупа мраморна ирага први нут нренесоше Онога, који ће једпом туна подићи свој моћни глас у хатар мољењу Богу духом и истином, а који ће тада, место тога пре лазнога и душевној судби преданога храма, засновати непрелазну и вечну Цркву, којој ни сама врата адова одолети не ће! И ма где се то божаствено Дете појавило, око Њега се с места прикупља уједно и мањи или већи број иобожних душа, Тамо у Витлејему беху пастири, који с нољана дођоше и мудраци, који ириспедоше са истока далекога да Му се иоклопе. Па и овде, у храму јерусалимскоме, ето око божаетвенога Детета такођер неколицине њих на окупу; мален истина збор; јер их је, с Дететом заједно, свега пет душа на броју, — али је то ипак ванредно љунка мала опћина Љупка је по својој унутрашњој вредности: јер су ту на окуну све само скроз побожни посе тиоци, све сами богобојажљави Израиљћани, те их свештеник њихов прима нред жртвеником пријазном љубављу, баш као што и ми, данашњи свештеници олтара Божјега великом насладом душевном нроповедамо вољу Творчеву и науку Господњу ма и мањем броју вољних слушалаца, када само номишљати можемо, да су то побожни слушаоци, да су то душе, које су похитале амо ради божаствене хране, ради небеснога напоја. И љупка је она опћиница и по својој спољашњој слици: јер је ту свако доба века човечјега заступљено одабраним представницима. Ту вам је остарина часна, на ввици гроба, у личности седога Симеона Богопримца и осамдесетичетиргодишње

пророчице Ане; ту вам је преблагословена Дјева Марија и блажеии Јосиф у најлецшем развоју година својих ; ту вам је једпо дивно Дете, без равна себи, Снаситељ наш Исус Христос. Дај да се дакле и зауставимо часком нри том величапствепом призору, те расмотримо: Сретеније Господње као признак за свако човечје доба, да га ваља посветити Богу; 1. младосш, да се благословено хшзвије] 2. мушко доба, да вољпо Богу служи; ■ 3. сшарост, да сиокојно очи склоии. Ти пак, нј старч!ски)(х ко днммпи д«нк, гаки> на коиесниц -к ^рбвшст ^ки, воскло= нитиса Благонзколикми ХрЈст« Еож«, и нлсх пок >фИ)(& Та , СТрДСТб^ л|8чит«лксткл прнзк1 = вдгими избдви, И сплси икц) Ч(ЛОВ'ккОЛН »бец%. Еле, нека ова појава Христова у храму јерусалимскоме стоји нред нама као признак, као узор-слика за свако човечје доба, да би се свако могло приказивати Богу у светом украсу; иоучимо се из тога пре свега, каква ваља да буде: 1.) Младосш, "иа да благословено одрасше. Принашање Хригта у храму на данашњи дан, имаде свога разлога у закону Мојсејеву. Сваки првенац израиљски ваљаде, наиме, да буде носвећеи за службу свештеничку. Но како је ту службу свештеничку на себе узело било племе Левијево, те је оно и обављало од вајкада ту свету службу, то је свакога првенца иних племена ваљало, месец дана после рођења, бар у храму Богу принети, и њега од службе свештеничке ма и најмањим откуном откупити, ради сведочанства за дете: ти си сада, истина, ослобођен од неиосредна нозива и службе свештеничке, али си инак, и у самом световном нозиву своме, целога свога века својина Божја, те обвезан, да му свога века и служиш и послужиш. Тако су дакле и Христа приказали и принели Богу у храму јерусалимскоме. За спољашњу службу свештеничку није Му ваљало одгајену бити, прса Његова не ће красити првосвенггеничка амајлија од сухога злата и драгоцена блистава камења; али Му је ипак целога века свога ваљало