Srpski sion

Б?. 2

ОРПСКИ СИОН"

Ст. 37.

Обилићу\ благо Твојој души! Крвца врела јогп се за род пуши, Поштење се на Тебе угледа, На свој образ — мрљу пасги не да. Али Марко с Турцима се држи, Час га гони, час му верно служи, Док му тако живот не дотужа. Не би никог, да му помоћ пружа. Марко клону Попут Обилића Мало јато одабраних тића Над Народом ширило је крила, Од душмана заштита му била. У душмана отроване стреле, Многом тићу живот су узеле, Многог тића у лету су смеле Па у јато забуну унеле. Ко ће народ од сада водити, У невољи штит му јаки бити, У радости с њим се радовати, У жалости с њиме заплакати? . . . Народ Боокји обузела чама, Занемела јека од песама. Филистимац родна гази поља; Проплакаше и гора и доља. Па наричу: камо нам јунака, Да избави из душманских шака? Је ли жив и где је он? Камо нам Самсон ? У Самсона надириродна снага, Са том снагом сузбио је врага. И земља би сад слободна била, Да се није родила Далила. Тако јавља стара прича, Див-јунака што велича. Проноси се хвала њена Са колена на колена. И загонетно додаје још она: У дугој коси снага је Самсона Ошишан роб постаје и Он Јуначки Самсон. Кад див кад роб Самсон још живи; Кад је у коси , свет му се диви; Ошишана ко га види, Сваки га се клони, стиди.

ј Загонетка та шта значи? Ко ће да нам протумачи ? Ко је тај Самсон? Кад живи, где је Он ? Свештениче српски ! Знај, Да си ти Самсон тај. Ти си позван, да свом роду Чуваш цркву, браниш јој слободу. У своме кад си свој Никог се и ничег не бој! А отуђиш ли се од себе Проиашће Црква — са тебе. Буди се, протри очи, На ноге лаке скочи. Нова јавља се зора, Сванути скоро мора. •Доста је било дрема! Времена више нема Узалуд да се трати На браник треба стати. Велика је притисла нас беда И срамота. Сносити се неда: Бесни пород пакленога чеда ј Размеће се, Цркви заповеда. Устајте браћо! дуо!сност вас зове, Кидајте везе, збаците окове, Презрите туђе слуге, робове: Слободне своје држите зборове! Склапајте друштва, купите чланове, Пагубне цркви сузбите основе, Да вам се дани славе понове. Прегаоцу Бог даје махове! И нашој цркви већ једном да сване, Сад тужна да позна ведрије дане, Да збрише сузе са бледа лица Света нам мати, тешка патница! И жалост ова кад цркву мине, Па радошћу опет лице јој сине, Тада ће и Бог с небеских висина Чувати, штитити опет Србина! Стари Лабуд