Srpski sion

В р, 8. „бШки

Изабратп одбор на збору од 26. Новомбра 1902. ва проучавање и донашање предлога за монашко удружење, поднео је нацрт статута за псто удружење, који је свестрано претресен и са неким изменала усвојен. Усвојен статут поднеће се на потврду св. архијерејском спноду, и истом је одбору поверено, да настоји на томе, да исти задобије готврду те да се што пре оживотвори исго удружење. Одбору је пак за његов труд, изражено у записнику признање. Нове орпоке земљорадничке задруге 17) у Темеш Ковину и 18) у Ковиљ-Сенг-Ивану , удру жоња са неогранпченом сдговорношћу. Како сам дошао до уредништва „Срнског Сиона"? Позват у почетку Јулија 1899. од Његове Светости вреузвишеног Г. патријарха Георгија за управитеља српске манастиреке штамнарије, уверивши се, да је штампарија дужиа фабрикантима 6136 фор. 29 нов; монашкој школп 5291 фор.; Централном заводу 4000 фор. и за станарину 900 фор , свега дакле 16.327 фор. 29 нов., не знајући тадаштадоноси „Српски Сион"; ставио сам Његовој Светости као власнику „Српског Сиона" смеран предлог, да благоизволи устунити власништво његово штампарији, у ком би случају штампаркја уступила уредништво славној ко.:егији овдашње богословије уз пристојну награду. Овај сам предлог сгавио с тога, што сам тиме мислио, да ће се штампарија сачувати од лнквидације, која јој је у то доба што-но реч внсила над \! вратом. 0 нуђењу и непримању Јредннштва „Српског Спона" од моје стране, није било том приликом каквог говора. Његова Светост није благоизволела нрпстатп на мој предлог. 0 истинитости ове тврдње, постоје писмени докази, о којима се сваки уверити може. Примивши управу штампарије у скоје руке п вндећп да се дуг и „Бранкова Кола" и „Срнског Сиона" сваким даном гомила; умолио сам патронат монашке школе, као главну власт штампарнјну, да нзволи закључити, да уредниди номенутпх лиетова не примају више претплату, него да их прима шгампарија, што је он и усвојио, и такоје од 1. Јануара 1900. почела приматп штампарија ирегплату за њих. Како штампарнја од нретплате „Српског Сиона" није могла уредно плаћаги и уредника; то је на молбу његовог уредника пречасног г. проте Јована Јеремића, од 15. Јануара 1902. почео поново он да прима претплату, те како је он од претплате задржавао себп и текућу и стару плату, није штампарија за прва три месеца ни паре примила заштампање. То ме је принудило, да поднесем смеран предлог Његовој Светости, да се устуии „Српски Сион" штампаријп да га она пздаје, уз услов, да уредник пма од ње редовно 1200 К у место дотадашњих

СИ ОН.» С тр . 253.

2400 К приМати, на Што је и Његова СветосФ Н уредник пристао. Ну, како је г. Јеремић од првог дана свога уредништва имао 2400 К за уређивање, а уз то за администрацију 1895. и 1896. по 1000 К, 1897. 732 К, а 1898. и 1899. по 600 К, дочим је од г. Апрпла 1902. почео приматп само 1200 К за уређивање; то је он при крају 1902. умолио Његову Светост, да га изволи решити од даљег уређивања „Српског Сиона", што је Његова Светоет и учинила. 0 томе је благоичволела Његова Светост мене нзвестпти следећим писмом: „Високочасни госпо дине! Пошто је дојакошњи уредник „Српског Сиона" — услед устмено поднешене Нам пристојне молбе, и на сопствено закгевање своје, од даљег уређивања тога листа разрешен; то се уређивање истога листа, високочасности Вашој поверава. Са Архипастирскпм благословом и благоволењем, у Карловцима 27.XII. 1902. Георгије с. р. Патријарх." Ето верне исторпје, како је мени новерено уредништво званичног листа „Српског Сиона". Према данашњпм приликама, сматрао сам за своју дужност, да се нримим уз остале своје послове и уређивања „Српског Сиона", и кад се узме, да ја и за његово уређивање и администрацију не нримам више од 1200 К; онда нека сваки поштен Србин каже, заслужујем лп ја због тога недостојне и мучке нападаје илн похвалу. Узтврдн ли ко овоме противно, нека буде тако добар те нека са својим именом и доказима изиће на среду и обори ову моју тврдњу, јер кукавпца се и подлац крије иза бусије, д не јунак. Д. Руварац уредник „Српоког Сиона". | Стеван-Крунослав Јови§, кум овостраних радикала и бивши уредник „Заставе" умро је недавно у крајњој сиротињи у Београду. Какву је улогу Јовић играо у Н. Саду и овостраном српском радикалном народу; још је добро у памети многима. Да се многи п многи радикали, па по неки и војвода, мора и данас стидети, што је војевао под заставом његовом; о томе нема сумње. Ми смо првп у српској журналистици у „Но вом времену " још 1891. упозорили наш свет на Крунослава-Стевана Јовића, и внше смо се путп у њему о њему позабавили, због чега смо у његовој „Застави", а доцније у „Стражи", више пути бивали нападани. Наша се тврдња о њему у свему обистпнила, те се доцкан увидело, ко је он п за што је дошао у нашу средину. Данашња „Застава" признаје, да је „на жалост" Јовић неко време уређивао „Заставу".