Srpski sion

Стр. 292.

СРПСКИ смон

ВР. 10.

црквено-народну автономију, односно да га одвраћа од спасоносног пута да до н>е дође. Истинитн пак родољуби српскп, којима је подједно стадо и до своје цркве и народа, дошли су до увиђења, да и нагаа црква и народ поред IX. зак. чл. од 1868. и саборског устројства од 1875. пропада, и остане л још неко време данашње стање, да ће доћи до банкротства ^ и у цркви и код народа. Синоду су везане руке, а и сабору су везане руке, а и једнима је и другима везао руке онај Грујићев „трећи", који је јачи и од синода и од сабора. А што је јачи, крив је и синод, а крив је и сабор. Синод је крив, што није као што рекосмо у своје време т ј. кад је изнешен пред угарски сабор законски предлог IX. чл. настојао, да се у њему призна његово право, и што није при гра^ењу саборског устројства 1874. знао извојевати себи ако не већа, а оно бар онагса права, каква је извојевала 1869. румунска је- < рархија. Сабор је пак крив, што се одмах по потврди IX. зак. чл. од 1868. завадио са својом јерархијом, и то да би због шта, већ због питања о председништву, на што је после вишегодишње свађе, утрошеног и времена и новца, пристао и сам, и терајући на црквеном сабору политику, дошао у процеп, да пристане 1874[5. на онакво устројство, какво му је кр. повереник поднео, односно министар председник барон Венкхајм поткресао по добро, у место да је као што је радио румунски сабор, у првом своме заседању у споразуму са јерархијом изградио ч своје уре^ење црквено-школско, за што је у то време била онако подесна прилика. С тога, код Румуна и иду ствари својим током, и код њих нема оних трзавица, што их је наша црква и народ претурио овамо од 1869. до данас, а у којима се и данас налази. Ми пак, држећи испод свог достојанства, да се угледамо на Румуне, са својом политиком и саборисањем, које нас је стало стотинама хиљада, а да и не

рачунамо пропуштено време, титрајући се са светињама црквеним и животним интересима црквеним, и допуштајући које каквим ветропировићима да на њима говоре дугачке говоре о својим исправцима на исправке; дотерасмо дотле, да утоке на решења наших највиших црквено-народних власти решава кр. угарски министар председник, односно да их може и уништити, а по пракси од 1875. и изменити. За данашње дакле наше јадно стање, крива је подједнако и јерархија и народ. Једно другом не може с основом ништа пребацивати. А не може пребацивати с тога, што су у своје време обоје били кратковиди, те отимајући се тобоже о власт и превласт, тераше воду на воденицу оном Грујићевом „трећем", који имајући сада и сувише воде за мељаву, у стању је да нам меље брашно како хоће. И ми поред свега тога, још ни дан данас не ћемо да видимо где је корен злу, него се изме^у себе кољемо, гложимо о ситницама, гонимо и један другог прогањамо и гледамо прилику да се само што боље осветимо, а не видимо јадници, како нам и црква, и школа, и народ на све стране нагло пропада. За време тог нашег гложења, није чудо, што се странци врло много у нашој средини намножише, и што је толико српско имање у њихове руке прешло. Вредни је свештеник инђијски г. Радослав Марковић, предузео, да извиди како стоји наш народ са имањем у иришком, ст. пазовачком и земунском котару, и док обзнани резултат свога испитивања, ужаснућемО се, док видимо колико туђинци имају земље у чисто српским селима! Код нас се не данас, но овамо од 1871. т. ј. од потврде данашњег изборног реда народу јасно и гласно говори: народе, бирај само слободоумне посланике, ако мислиш добра и себи и цркви и школи, и народ је увек таким „родољубивим" гласовима веровао и бирао врло често и оне, за које није никад ни чуо.