Srpski sion

Б р. 1.

СРПСКИ СИОН

Стр. 5.

напуштати своју отаџбину, не испуни се, и он мораде нагоњен околностима с тешким болом у својој душп напустити отаџбину и прећи на ову страну, где је затекао доста велики број нашег народа. Пробавивши овде неко време, потуцајући се с једног краја на други, и видећи да нема наде на повратак у своју отаџбину; мољаше поново цара Леополда за свога патријарха она иста права, која мољаше из Београда, која му права цар Леополд у својој привилегији од 4. марта 1695. и признаде. На основу тих права, како патријарх Арсеније, тако и његови последници све до митрополита Павла Ненадовића, који постаде митрополитом 1749., постављаше кад сами, кад у договору са епискотшма нове епископе, и то обично одмах по постављању и посвећиваше их, па тек после искаше за њих потврду, а епископи као и патријарх-митрополит сваки у својој дијецези постављаше по манастирима игумане, а по градовима и варошима свештенике. Митрополиту Ненадовићу државна власт забрани, да с!ш поставља епископе, него да их има синод бирати, који се не смеде састати пре дозволе, и држати седнице без царског комесара, а пре потврде да их не сме посвећивати. И од то доба па све до данашњег дана, обављали су архијерејски синоди, с малим изузетком без царско-краљевског комесара, избор епископа, а избор патријарха-митрополита од 1708. до данас народно-црквени сабори. Свештенике по градовима и селима постављали су од 1690. до 1782. патријарх-митрополит и епископи, а од то доба до 1869. конзисторије. Како је наскоро по нашем прелазу на ову страну државна власт почела себи једно ио једно право да одузима од патријарха, и у први мах да их пренаша на епископе, и кад је то учинила, одузела их и од њих и пренела их на народ, у чему су јој ишли на руку — из незнања п неки народни сабори —, а потом их одузела и од народа -и за себе их задржала; није чудо, што је напослетку дошло до тога, да је она постала неограниченим господаром и у нашој цркви, док народ и онако није имао никаквог права осим избора митрополита, које му је право такође јако скучено било. Особито је наша јерархија имала горких дана од 1769. па све до 1790., у ком је добу државна власт многе новине увела у нашу цркву и за народ. На више пута поднашану молбу и жељу наншх сабора и општина, да се донусти држање српског народног расправног сабора, ради уређења наших црквено-народно-просветних 4 ствари ; наш љубљени Господар цар и краљ Његово Величанство Франц Јосиф први, по урођеној својој доброти и љубави за све народе своје простране царевине, па и за евој верни и одани му српски народ, одазове се жељи и молби народној, и допусти 1864. држање расиравног сабора. Кад се еастао изабрати од сабора одбор за донашање предлога за сабор, и видео, да нити је што јерархија спремила за расправљање, нити народни прваци, који годинама писаше о потреби расправног сабора, нашао се у неприлици, из које га избави тадашњи ц. к. комесар генерал барон Јосиф Филиповић, давши му донесено из Беча најновије устројство лутеранске цркве за Аустрију, и од 1859. године за Угарску. Добившп их исти одбор, изради по њима устројство за нашу цркву, које није одговарало ни мало духу и учењу наше цркве, ал' зато га ипак сабор усвоји, те тако у њега не само да уђе много наређење лутеранске цркве, него у њега уђе и много шта, што у њему и не бијаше, и ми дођосмо до слободнијег устројства, но што га имађаше лутеранска црква. И ако су они, који су нам послали и донели устројство лутеранске нркве. познавајући нашу бујну природу, помишљали на то, да ће иоменуте СлобоДе више шкодити, него кориетити; нису се преварили. /