Srpski sion

О ТР . 404.

ОМ1СКИ ОИОЕ

бр. 14.

дотациону уредбу, чиме је рескриптуална дотација квалифицирана као недовољна. 1Та премда незадовољава и данас живи рескриптуална дотација та, а на њој тако рећи вегетирамо ми штована браћо. Околност та, да се је већ народни сабор од г. 1870. нашао побуђеним донети нову дотациону уредбу, најкласичнији је доказ, рече, да, реформа свештеничке дотације, донесена на сабору од г. 1865. већ онда није одговарала својој сврси. То је класичан доказ, велим и ја, али додајем одмах, да је осетна и свету видна беда наших финанцијских прилика доказ живи недовољности рескриптуалне дотације, доказ који се копреном застрти не да, доказ на који се подмладак сриски позива довикујући нам: свештеаичка дотација не задовољава положају свештеничком, не удовољава захтевима, које дух овога времена на свештенство ставља, она по класама и локалитету дели свештенство на суперијарне и инферијарне, она обара ону народну „једнака браћа .једнаке капе", не дамо се под регулу њену. И омладина наша под утиском доказа овог живог, као да уважава глас тужавке материјалне беде и неједнакости наше свештеничке, јер ено где угушујући у себи Богом дани иозив за чин свештенички, иним путем полази и греде, и само она у којој је глас позива тога прејак, сљедује гласу томе. Па докле да се с материјалном бедом бавимо баш ми свештеници; докле ца будемо у иитању награде запостављани осталом чиновништву са истом, а богме и мањом спремом?! Докле да свештенство на себе иримењује речи Његошева игумана Сгефана: „Зла под небом што су сваколика, човјеку су прћија на земљу?! Та зар се наша служба Богу, цркви и народу пред позванима не цени?! Зар служба сваког појединог између нас у 8, 10 па и 13 села, где искључиво ми помоћу свесног учитељства одржавамо веру у Србина, народност у народа нашега, где смо ми котва, која лађу Сриства и православља држи, да је валови мора туђинскога не прогутају, зар тако важна и узвишена служба не узвређује и достојне награде?! Може ли народном представнишгву, високом сабору нашем индиферентно бити, што једна по једна Епархија без свештенства остаје, што словесна паства остаје без иастира?! Зар не осећа сабор наш, да је

несташици свештенства крива ли и једино слаба дотација свештеничка?! Зар да високи сабор наш на предуге верификационе расправе доспева, а за уре|ење дотације наше времена нема?! Та јесу ли .једино служитељи олтара у цркви нашој и њезиној авгономији пасторчад?! Све су ово питања, драга браћо, која даномице пред наше очи излазе, која осећаје наше тужно диспонирају, а сдружена с помишљу на старост и немоћ нашу без мировине, коју у XX. веку већ и подвораици имају, императивно нам налажу, да сви сложно као један глас свој за санирање повреда достојанства нашег, садржаних у питањима тим — подигнемо, јасно и одлучно, да се пред сабором нашим чује, а помоћу Божјом и уважи, да се дотација наша роз! М повољно уреди. (Свршиће се)

0 п и с ерпеких фрушкогореких манаетира 1753. год. Приопштио: Д. Р. (Свршетак) Инвентариум. Церков сија новосазидата от камена Фундамент и дувар више земле један клоФтер, а проче циглом зидана сва, на ћемер сведена, ирекрасно здание. Водружена на мјеетје ветхија и старија здје бившија каменозданија церкве во имја (јакоже и древња каменаја и по јеј бившаја древјанаја) вознесенија Господа Бога № Спаса нашего Исуса Христа устроена, долготоју е олтарем 9 кл. и 3 шуха, широтоју у ијевницах 5 кл. (которе сут крестообразне), ирочее церкве широта 3 кл. и пол. Церков сија ева изнутра кречем побељена, каменом плочом патосана, више пјевницах на 4 етолна труло устроено преизрјадно, на нем 8 повелики венжера с стакли; на олтору 3 пенжера с такли, сви горје именовати пенжери, како на трулу, олтару, пјевницах, тако и на всеј церкви сут без катри. Једна врата от западне стране на два крила от чамови дасака, брава немачка, више врата изнутра један хорус от чамови дасака устроен, нред церковију почат торан зидатисја, и раван с церковним зидом от камена и цигле, на 4 столпа, в нем звона три, једно от центе, друго от полдруге, третие от 25 Фунти разбиено. В том тороњу две нотајне коморе на