Srpski sion

Стр 554.

СРПСКИ сион

Б р . 19.

ступа проФ. Суворов; нити видите иначе који систем, којег су се држали Шулте или Хиншиус или Рихтер Кроз цело се опажа несигурност, те зато је иуно нејасно~Ка и неодређености. То је сасвим природно, кад се види да Милаш није на чисго са опћим правним појмовима, јер му недостаје правног образовања. Изворе права Милаш није одабирао критичким оком; све што је гдегод нашао, узимао је и на сумце етрпао у своју књигу, и често изгледа, да је све као грабуљама набацано." Све ово је г. писац рекао и написао, иа боме јуначки и наштамиао, нека свет чита и зна, и нека престане лудовати и мислити, да нешто вреди оно Милашево „Црквено право"! Ја познајем тог нашег милог госп. писца, али нисам знао да је он баш тако много учен. Он ето зна и шта је индуктивни метод, или како он каже „систем," и шта је метод дедуктивни. Он познаје добро трактате по црквеном праву западне цркве, исто су издали и Шулте и Рихтер ; и онај пола римске и пола руске цркве проФ. Суворова, па и онај Хиншиусов, који још није ни довршен ! Он има дубоко опће правно образовање, и познаје чак и философију права, не само, него он има и дубоко нознавање и старог источног црквеног права, на основу чега он је у стању био да нресуди и осуди и научне радње по томе праву пок. Чижмана, који је за њега ништица. И шта све још не зна тај наш учени г. писац по праву! И пресретном се мора сматрати српскоправославна црква у Босни и Херцеговини, кад се такав дубоко учени правник стара о њеном уређењу! Грехота је, велика је грехота, што тај и такав научник сам не напише и изради једно православно опће „чисто и истинито црквено право," за којим он толико вапије, да бар српски народ зна „чисто и истинито" шта учи то право, кад тога данас не знају ни Руси, ни Бугари, ни Грци, а ни Њемци, који морају да се за опће православно црквено право служе Милашевом књигом, у којој је то изложено „нечисто и неистинито." Могло би му послужити за образац „Црквено право" пок. митронолита Шагуне, јер Шагунин систем био би најприкладнији,

особито за уређење цркве у Босни и Херцеговини по модерном калупу. А грехота је, и што се није правим својим именом потписао под оним својим чланцима, да бар сав научни свет, и српски и несрпски зна за таквог научног правничког великана, и да се српски народ њим дичи и поноси пред научним светом од краја до краја земље. Ово би без сумње добро дошло и преосв. Милашу, који би бар могао да зна, код кога треба да учи православпо црквено право. Љубопитан сам ја само, шта ће еада казати Руси, Бугари, Грци и Њемци, који преведоше ову Милашеву књигу на своје језике, кад чују шта је о тој књизи сада казао високоучени г. сарадник новосадске „Засгаве." А нема сумње да ће се застидети сви они разни критичари исте књиге, који изрекоше повољан суд о њој, кац чују сада, да она не ваља ништа. У чуду ће се наћи и черновички богословски Факултет сада кад ово чује, а међутим је закључио, да се наштамна ново њемачко издање по другом српском издању ове књиге. Али то није мој посао, како ће се владати и превађачи Милашеве књиге, и њени критичари, и онај богословски Факултет. Ја ћу сада да иочекам док изиђе „чисто и истинито црквено нраво," што ће наш дубоко научени госп. писац израдити, и тада ћу се и ја радо разговарати с њим о „Цркв. нраву" преосвештеног епископа Милаша, — јер овако . . . Узимам сада на завршетку опет пре ђашњи тон писања. И пошто сам подвргао подробном анализу све што је „Застава" и њезин госп. сарадник написао у дотичним својим чланцима, и чисто и јасно му доказао, да је све у тим чланцима скроз тенденциозно; и посебно му доказао 1) да је то све написано било само ради српскорадикалске рекламе о босанско-херцеговнчкој цркви, доста већ бездушно измученој од псевдо-патриота српских, и којој би већ једном требао свој унутрашњи мир, и 2) да је тенденција тога писања била да се оцрни, и пред православним светом и нред иноверцима да се понизи име и