Srpski sion

Б р . 5.

С тр . 1 ,31.

сланици саборског одбора беху у Буда-Пешти, да се жале и да моле, да буду прииуштени пред Његово Величанство, те не само што не добпше приступа код Његовог Величанства, него их меродавнп факторп ни не нримпше као преетавнике народне у своме звању, него у саборској нузгредној дворани. као какве изасланпке општинске или жупанијске. А како се и где се прима Његова Светост Георгије ВраиковиЛ, српски Патријарх; то је бар јасно свпма, па и онима, којн је сваком приликом нападају и омаловажавају, и то не из уверења п користи народне н црквепе, него ради своје личне користи, или нз освете, завпсти и злобе, а многи и из наде, да би им боље било, да на столицу Арсен Патријарха седне њихов једномпшљеник ил' прпјатељ, ако и кад већ не могу сами на њу сести. У осталом, треба знати, да се код нас не напада на црквеее поглавице, а особито на Патријарха-Митронолита тек од опога доба, од како је села на столицу Арсен Партријарха, Његова Светост Георгије БранковиИ , српски Патрпјарх, ил право рећи, како није хтела некима да даје око, што су искали, пд да је онда славе и хвале, ил' поставити неке на места, која су тражили, ил' што се надаше, да ће им се финансијско стање поправитп, ако успеју да је оборе и свога љубимца на њено место поставе, од које фиксе пдеја особито паФћ једда врло велика радикалска велпчина, због које се до сада толико пути напраћно смешнпм; него се код нас тако рећи од искони — од нашег преселења на ову страну мање впше нападало на Патријарха-Митрополита и остале Архијереје, а особито на оне, којп се слепо не хтедоше покоравати народшш вођама, а у новије доба новинарил1а, па ма они како били заслужни за своју цркву и народ, дочим су се често уздизали и славили они и онакви , који нису нншта привредили ни цркви ни народу, ал' су их слушали и за њима се поводили, и на које су они, док нису таквима постали, бацали дрвље и камење и СЕакојаким их називали. И да нису у важним моментима на мнтрополитско-патријарашкој столици седели родољубиви, увиђавни и одважни Мнтрополити-Патријарси; данас би било само назови православија у Митрополији карловачкој — а што има данас у њојзи доста неправославнога, и што наша црква није онако самостална каква би требала и каква је могла бити, да је било у своје време више родољубља и увиђавности: томе су крпви народни преставницн — вође —, којп су мнслили, да кад од Јерархије одузму што више црквом дате јој власти, да ће она њнма — народу — припасти, у чему су се љуто иреварили. А томе су доста криви и они Архијереји, који су се поводили за „народом", држећи да ће као „народне владике" понајпре доћи до столнце Арсен Патрпјарха. Да се код иас поодавно нападало на Митрополите-Патријархе, о томе нас уверава повесница карловачке Митрополије. Тако нам она носведочава, да је имао црних дана патријарх Арсеније Црнојевић, ком се пребацивало од стране пријатеља назови деспота Ђорђа Бранковића, да је он деспота бацио у тамницу, како би он постао вођом народним; она нам посведочава, да је имао црнпх дана митрополит Мојсије Петровић, што се види најбоље нз његове опоруке, у којој се на самртном часу жалп, што су га неправедно називали унијатом и то само за то, што је увео ред и нападали због