Srpski sion

С1Р. 58.

СРДСКИ сион

Б р . 2.

мена уиутства за мапастире" потврђена и од државне власти и да по томе имају силу закона — уредбе, јавно рећи: „Све кад би се узело, да је иривремево упутство за манастире јога увек на снази, што по моме мишљењу није управо случај а ; не треба се чудити, што он не зна — као и много друго што шта, што треба један обичан адвокат др, зна, што' му је јавно и доказано — како се потврђују важнији закључци нашег сабора и саборског одбора, који требају потврде државне. Незнање и неразумевање је своје ноказао г. Илијћ в у томе, што он није схватио нити разумео као што треба министров отпис од 26. Јан. 1905. штампан у 5. бр. „Срп. митр. гласника" 1905., јер он је нобркао надзор са руковањем, и што није знао, да се у њему нод речима: „— не може бити повод томе, да се саб. одбор у вршењу својих права па непосредап надзор и управу ман. добрима у кругу сада иошојеЛих уредаба ма на који начин снречава". Он није знао, да се нод „сада постојећим уредбама" подразумезају V. одсек кр. реск. од 1868., саборско устројство од 1875. и „Привремена упутства за манастире" од 1875 — 6., него је извео, да тобоже „саборски одбор терети одговорност и за свако туЏ руковање. и Да смо весели! Г. др. Бранко Илијћ, нанисао је поменути свој чланак поводом решења саб. одбора, којим је уништио удобрену од епархијског административног одбора лицитацију ман. земаља ман. Бездина и Св. Ђурђа. Управе манастира Бездииа и Св Ђурђа, издале су под аренду на јавној дражби своју манастирску земљу, против чега је једна радикалска челенка панчевачка иоднела уток административном одбору. Овај ]е уваживши разлоге манастирских управа, речену лицитацију одобрио, а утецатеља одбио. Челенка радикалска, који и ако пије свршио ни један Факултет где се може добити титула доктора, ипак га је стекао — наравно само за шго-н > реч „у промету" —, ал уме и зна да иише (!!) громопуцателне чланке у „Застави", којој је у

део нала и та част, да јој и такви доктори буду сарадници, не буде с тиие задовољан, н1го ноднесе уток саборском одбору, у нади, да ношто он има у њему својих „начелних" пријатеља, да ће га они усвојити. И на велико чудо и изненађење, но и на своју и моралну и материјалпу штету, саборски одбор уважи његов уток и уништи лицитацију. Овим својим поступком показао је саб. одбор, да он не уму биги објективан, нити ноштовати ону уредбу, на коју се он у више пути позивао, па и управе манастирске под последицом оштрих мера позивао, да их се у свзму придржавају. Кад се у номенутим „Привременим упутствима за манастире", која као што видесмо имаду снагу закона у § 13. јасно вели : „Сваки од такових уговора гласећих о буди каковом нод закуи дати се имајућем нроизводу, ако закупна цена своту од 210 Кр. превазилази, има се претходно дотичном административном одбору на нотврђење поднети, и тек по сљедовавшој потврди од стране адм. одбора, добија правоваљану крепост"; не треб^ да ]е човек иравник, па да увиди, да после једне такве нотврде, нема и не може бити аиелате на саб. одбор, нити да он може и да има право, један шако нотврђен уговор уништити. Онај разлог, што га је г. Илијћ у своме поменутоме чланку навео, као да су и аређашњи саб. одбори укидали потврђене од адм. одбора подобне уговоре, он је за гуске, а не за мислеоне људе. Да је г. Илијћ схватио као што треба опо решење саб. одбора од 4. Јулија 1880., које је шгампаао у 20. бр. „Срп. митр. гласника" за 1905. годину, н з би из њега могао извести оно, што је он извео, т. ј. као да је саб. одбор на основу свога врховнога права унтптио поменуту лицитацију, него дл ју је ункшт *о с тога, нгп, јој није претходила јавна дражба, као шго прописује § 12. иоменутих уиуставг „да се манастирска добра могу само нутем јавне дражбе — под закуп издати." Г. Илијћ пошто је држао, да ј.е у поменутоме чланку доказао, да иошто су и манастири пародно црквена добра, с којима