Srpski sion

НСет. 132.

СРПСКИ сион

Бр ћ.

дишњи бољарима од манастира већи је него сви остали њихови дохоци. 34 Стога се они и противе, да митрополит иостави нарочитог епитропа, који ће водити бригу над манастирима и прегледати рачуне манастирске. После свега изложеног јаено нам је, што су се отегли преговори митрополитових изасланика са члановима земаљске управе — лукавим румунским бољарима. Митрополит је тражио, да сва она права, која је за турско доба имао митрополат букурештски пређу на њега, а то су: право постављати игумане, вршити надзор над руковањем манастирском имовином и побирати приход епископски, за време док је упражњена епископска столица. Ни једно од тих права нису хтели бољари митрополиту оставити, јер би тиме изгубили велик део својих прихода. 8ато је и рекао већник Константин Стрнбенул садовском игуману Самуилу, кад га је овај запитио зашто толико оклевају са започетим послом: „давно би се дело савршило, али како г. Архиепископ зактева, да он игумане поставља, а ми тако не ћемо, зашчо ако сад попустимо 1 пед хоће се пружити на све". . , 35 Чудновато је и непојмљиво држање игумана при том послу. Све до послед њег часа долазе појединце, и у групама, изасланицима митрополитовим и туже се на бољаре; веле, да већ не могу више сносити поступак бољара с њима и с манастирима, нити хоће више на конзалиарска (већничка) врата куцати и мнто им носити; састају се и саборно изјављују да према декрету царском, давно им објављеном, примају митрополита Мојсија, ва свог врховног духовног поглавицу, те признају, да сва горе побројана права припадају искљјчиво митрополиту;... одређују шта више тисменског еклесиарха за свога посланика, који ће им однети тужбу у Беч против бољара. 30 Но на једном наступи меЈју њима преокрет, те почеше данас закључивати овако, а сутра онако, док напокон 14. Марта 34 Дневник, тач. 44, 46, 36, 34. и др. 36 11)1(1; тач. 38. " Ша; 46, 46. 47.

1727. посла тисменски игуман Србина Леонтија, да јави посланицима митрополитовим, како су му конзилиари говорили: „нека они чине иншчалацију пак нека иду, зашчо више ми никаква с нима посла не имамо, нити г. Архиеп. може нам что више заповедати; само толико ми смо потребити од г. Аепископа да нам постави Епископа, друго ни у чему да не има власти у овој страни". ... А комедија која је одчгравана 18., 19. и 20. Марта и. г.37, врло жалосно карактерише скоро све представшзке тадањег монашког свештенства у Румунији. То беху јадна бића, без и најмање самосталности и енергије опрети се злу, које их је са свих страна притисло, те слепо приклањаху главу своју, понижујући достојанство личности и позива свога, пред пустом вољом себичиих бољара. У исто доба развили су бољари најживљу акцију међу парохијским свештенством и народом, у намери да и њих одврате, од жеље за еједпњењем са ми трополвјом београдском. Они су у ту сврху проносили лажне гласове, како митрополит захтева „2 арача од попова и по 1 грош од еваке свадбине, и 1 уруп за дивницу, и каде кои умре от господара бојара шчо год нађе по самрти да узме". . . 38 Са овим завршује. односно прекида се, дневник митрополитова изасланика владике Ни коле Димитријевића, те не знамо позитивно, не само на чему је остало, него ни то, да ли је обављена иншталација новопосвећеног и потврђеног епископа Стевана. Само знамо из једне тачке у дневнику, да се тисменски игуман Никодим изразио: „ја не марим, ако неће бити Впископа у Римнику, докле Дунав ићи уз брдо не пође, и ми на ту иншчалацију доћи нећемо, нити маримо, него данас хоћемо поћи ва своја си и Тако је дакле онај вредни Србин јеромонах тисменски Леонтије у душу знао и бољарв и игумане, кад је на читав месец дана пре рекао изасланицима митрополитовим, да ништа не верују тим 87 П ј И ., тач. 61—64; 49. " ЈМД., тач. бб.