Srpski sion

УЈТГ , О! Љ.

VI и\;ии

бало дати „Господару", као што се предлагало у писму, које овако гласи : Љубезни Вајуне! Ево ти одговора на твоје последње пизмо. То је све нека шпекулација, што се теби Администрација до далшаго развидјенија вручава, но ти ћеш морати сад поступати овако. Тешко би сам Синђелију добио, или писао амо, или макар у персони дошао, и молио и плаћао е( се!ега, јер ту мора бити нека шпекулација. Него, кад ти добри људи већ плаћају за Синђелију, а ти их, ако можеш умоли, да се они потруде амо сами доћи и искати Синђелију. Наравно нек Госаодару (Марку) што даду, ал он ће им израдити код Ње гове Ексцеленцие. Како ће пак они говорити код Господара то ће и сами знати, ако ли не знају, а ти их научи н пр. да они нарочно тебе као свог желе (наш је отац био митровчинин), и никога другога неће. Макар двоица нек дођу а макар и један, пак нек донесе писмено, гди их има више иодиисано, јер иначе ће ти исаасти тецшо. А ја мислим, да ће они ту багателу учинити за тебе, јер иначе за час може (тићи ти опредјеление Консисторијало, да имаш ова< мо или онамо ићи, а на твоје мјесто посилаетсја ини. Тако гледај, те ускори. Ако ли најпосле ти људи не би хотјелв ни под кои начин амо долазити, а ти начини инстанцију, па нека се ови доста подпише, немој сам инстанцију писати, но иодај је преписати — па дођи амо, благодари с чим можеш Господару, инстанцију предај, па шат и тако изиђе, но оно би било боље. То је све што ти сад совјетовати знам, сад ради, како можеш, само скоро нечекај нимало. Поздрави ми твоју Пошу а моју Снају, и твоје синове, а ја јесам као и дссад твој искрени Јаков Живановић с. р. проФесор. У Карловцу (цима) 19. Ноемврија 1832. Од нашег пријатеља г. проте Васе Константиновића, добили смо ове две бе-

лешке о „Господар" Марку Лазаревићу, које овде доносимо. 1.) Митрополит Стеван Стратимировић, који је умро 1830. г., познавао је сво подручно му свештенство врло д< бро, и за цело време свог архипастирског деловгња, трудио се својски да што боље нозна стање и околнојти свога народа, исто се тако брижно старао да свако појединог свештеника у народу му, потпуно позна и с' њиме по нскад и иоразговара, што је од особите вредносги по ондашње прилике било, и што је врло лепе кори<"ги но цркву и народ имало. Те као што је то митрооолит увек рад) чинио, тако је тим и долазио до тога, да је многог наљаног свештеника чешће радо код себе гледао, па поједине и к' себи призивао. Ово је много значило, и знатну корист имало Деси се једном да је био код њега стари поп Ва1'а Ј ^Фремовић из Каменице, ког је он јако ценио и уважавао, иа између осталога, у разговору са Митрополитом, ре ћи ће иоп Васа: Ваша Екселенција, ви знате да је наш народ врло радознао, на се и за све радо и често разбира, те ми се пре кратког времена нешто десило, што не могу претајиги, а да вам не исповедим. Поп Васа каменички уживао је код Митрополита велико и ретко поверење. Митрополит на то: На реци ми шта ти се десило? На које овај у смерности својој рече: У поверљивом једном кругу мојих старијих парохијана вели један од тих, да Ваша Екселенцоја, што год чини и ради, све то бава преко госнодара Марка, на додаде јога и ово: Е дакако и не могу велики људи све сами знати па и чинити без своје околине, која је врло нужна уз њих, само је грехота за Екселенцију ако он то не зна, да исти господар Марко, све што се из двора учини, он за то скуно наплаћује, а за себе и своје, те да је тај Гасподар Марко као јвблан испрсио се, а неда да топлота сунца пада благо на загрејану њиву, него својом себичношћу, ускраћуЈе миле зраке, својом сенком, својом себичношћу. Екселенција је разумео ноп Васине речи.