Srpski sion

См. 622.

СРПСКИ сжон

Б р . 23.

требно, да по старом отрцаном шаблону таксативно наброји све оно на што треба да „назе", о чему треба да „воде бригу" аоједини опћинеки, епархијски и митронолијски одбори и органи, али ни са једном речицом не нарејјује, шга Дв ј бити онда. ако ти оцбори и органи не пе; не могу или не знају да „иазе и и да „воде бригу ". Поред ових нредлога и овакових уредаба могле би се дакле и даље слободно мешати државне власти у наш автономни живот исто тако, као што су ' то чиниле и до сада ; иоред тих предлога и такових уредаба би и на даље иоједини одбори и органи решавали и радили исто тако без икакве диециплинарне одговорности, нросто ио свом ће <1 >у, илити по партијским интересима, као што то чине и сад. Па зове ли се то у ред довести наше автономне послове, зове ли се то искоренити оно зло, које нам ето хоће већ да угуши цео наш црквено-автономни живот ? Но не могу одобравати те иовршне нредлоге већ ни зато, што се њима наше школско питање, питање, које је данас по нас од највеће важносли и од чијег уснешног решења зависи цео наш народни опстанак, не решава ама ни приближно. Не само да нам се у тим предлозима не обезбеђује и не осигурава она слобода у школама, која нам је Зс(. и 44. зак. закључцима од год. 1868. законом ујемчена, него се на против, баш широм остављају отворена врата државним властима и њиховој одвећ агресивној културној политици. Па зар се ми наопако са таковим лабавим уредбама мислимо да бранимо од оне силне навале на наше школе, која од дана у дан постаје све јача и јача; зар се тако мисли осигурати опстанак, развитак и напредак наших школа? Не, тим и таковим би се уредбама само смртна пресуда потписала и тако већ болесним школама нашим. Што се тиче уредбе о дотацији свештенства, држим за потребно да нагласим, да самја за подизање досадање дотације не само свештенства, него и осталих автономних раденика наших, а особито пак учитеља и проФесора. Јер ако мислимо и желимо, да стечемо исто тако добре радене снаге, ка што их имају народи око нас, ако мислимо да одржимо успешно утакмицу са њима, онда је са свим природно, да морамо и ми наше снаге бар исто тако и паградити. Ја дакле налазим за потребно да се нађе пута и начина како би се све ове потпуно оправдане жеље, испунити могле, но отворено изјављујем, да предлог саборског одбора у погледу дотације свештеиства никако не би могао примити. Ја сам најодлучнији аротивник сваке врсте секуларизације и сваког конфисцирања свештеничких добара. Не ваља се ватром играти, јер се можемо љуто, врло љуто опеЛи. А особито иак не ваља иодгре• вати питање одузимања митрополијских добара, сад, кад се и на државном политичном пољу све јаче и јаче осепа нека нова, млада али зато

врло снажна струја, за секуларизацијом свих црквених добара. Драга браћо бирачи ! Ето, како вам, којим путем мислим ходити и како мислим Јадити, ако ми поверење ваше положи у руке мандат. А сад вас молим, да онај, који мисли да је овај мој програм ма у најмањој мери неуместан, ма и у најмањој мери некористан, нека гласа отворено за другог кандидата, али ко увиђа да се досадањим нашим слепим странчарењем не да ни до чега доћи, ко увнђа, да се ли слогом или овим мојим путем може успех пожњети, ко увиђа да је оно што сам вам рекао заиста тако, тога молим да гласа на нашу страну. Не молим мене ради, него га молим ли зато, што је грех, Богу вапијући је грех: увидети да је нешто корисно и добро, па ипак силом рушити и кварити то. И поред оваког ирограма, иродрео је ипак у Сомбору ратар Нова Машић, радикал. Да смо весели!

Обновљени храм и учитељски етан и нова школа у Чобанцу. Било је то једном прошле године после седнице епарх. конзисторијв у Сент-Андрији при епископској триези, да се говорило о судбини нашега народа у крајевима око Бу* дима и Сент-Андрије. Са болом у души се сиомињало, како наш народ у тим крајевима бројно опада, услед чега му све теже нада издржавање цркве и школе своје. Да неби великих родољуба: јЕвгеиа и Пе тронеле Думче и браће Пешра и Веселипа Луте , који подигоше велехепне и свима ирописима одговарајуће, модерне школске зграде, они у Калазу, ови у Помазу, — сад већ не би било у тим местима српске вероисаов. основне школе, јер подржављење вероисиоведних школа ваљда нигде у цело.ј Угарској није заузимало толике мере, као баш у номашком политичком срезу — разуме се заслугом бавшег надсолге. Калашка и иомашка школа је с те сгране обезбеђена за сва времена. Али ту је још једна, куда и камо сиромашнија и но правосл. срн. душама много мања општина, у убавом Чобанцу, чија школска зграда већ одавно није одговарала ни најскромнијим захгевима оних старих, а камо ли чових школа; и недостаци те школске здраде опажали су се тим више, што се недавно близу ње подигоше читаве палате за држг„вну школу и учитељске станове. Па и храм Божији давно, а може бити