Srpski sion

Сгр. 126.

СРПСКИ

сжон

Б р. в.

му телеграфисао да дође, и он је дошао прво мени у Земун, а из Земуна у манастир. У писму из Карловаца од 11. Маја 1882. рече: Љубезни мој Мито! Чуо си ваљда, да су за епископе изабрани Петровић и прота Бранковић. На слави код нас (9. Маја) били су св. Патријарх и кр. комесар. Ја сам јучер овамо дошао и био сам пред св. Патријархом, и био сам код владика и комесара. Немам каде писати ти шта сам чуо. Морам натраг у Темишвар док не дође владика. Ја ћу одавде ако Бог да, сада у четвртак, те гледај да те видим на агенцији. Сада морам у манастир да се спремим за тај нови још мрскији ми пут. Љубећи вас ваш Јован. У писму из Темишвара од 13. Јула 1882. рече: Љубезни мој Мито! Јуче сам добио из Карловаца налог, да почем је попуњена упражњена столица темишварска, моја функција као патријаршког мандатара престаје, саставим интеркаларни рачун до 1. Јуна п. ј. јер од тог дана припадају приходи новом епископу, — и да новом Г. Епископу предам Фунд инштрукт по инвентару. А пошто ће нови Епископ овамо доћи односно улазак свој држати 25. Јула, т. ј. у недељу после св. Илије, то и ја морам на долазак тај овде чекати, а шта ће после бити, незнам. Из Карловаца ми нико ништа не пише, ал и ја нисам ником писао. А коме би и писати имао ? Али ја овде никако остати нећу, па било ма шта, шиканирати се више не дам. Ако усхтеш пиши ми, јер сад ми је овде најжалосније. Поздрављајући и љубећи Софију и тебе, остајем ваш брат Јован. (Свршиће се.)

ЛИСТАК.

В е с т и. Ваљда смо луди! На упит некпх карловчана: је ли истина чика Мишо, да сте ноднели оставку на чланству саборског одбора, одговорио је исти: ваљда смо луди! Тај искрен одговор од чика Мише, јасно докавује, да је био неистинит глас, што се био пронео у Карловцима, да су се чланови саборског одбора вахвалили на чланству. Кад бисмо могли само знати и ва прави узрок, ко зашто би били чланови луди да поднесу оставку, ах, ала би то вредило новада! Ну, ми и без тога можемо нагађати и слутити за узрок. Некад се певало: „ах славно је бити граничар"!, а сада је најмилија радикалска нота „ах славно је бити члан саборског одбора"!, за коју се ноту можда чика Миша и изложио опасносности, да ку страда нос, ако се по ново прими избора. Па кад чланови саборског одбора, сматрају за лудост да поднесу оставку на чланству, шта да кажемо и како онда да оценимо захвалу на чланству високопреосввћеног г. епископа вршачког Змејановића? А особито, ако не стоји онај разлог његовој оставци, ког је он навео, т. ј. због болести, него ако стоји онај, што га је јаков навео, т. ј. да не ће да седи заједно са Његовом Светости у одборима. Ако би дакле ово друго био прави узрок, онда је знак, да му његов образ не подноси да седи заједно са Његовом Светости, што је у осталом он једном већ јавно рекао у својој тужби од 17. Марта 1899. год., а после је могао. Ж из тога се не би могло ништа друго извести, до ли, да они који могу седети с њиме заједно, да ти не мају образа, да су дакле безо-бразници. Не стоји л' пак навод јаковљев, зашто је тобоже г. епископ Змејановић поднео оставку на чланству и саб. одбора и митр. црквеног Савета, него да стоји наведен његов навод, т. ј. да је поднео оставку због болести; онда је дужност г. епископа Змејановића да јавно побије тврдњу јаковљеву као неистиниту, и то је он дужан учинити понајвише у своме сопственом интересу. Ако ико, један епископ не треба и не сме да трии на себи љагу дволичности, а особито спрам Његове Светости. Наш је свет и онако залуђен и сметен, те верује у сваке лудости.