Srpski sion

Б?. 8,

СРПОКМ сиов

Оет. 117.

генерал-мајор гроф плем. Вилард у Војловицу, да би се известио од стране манастира о границама војничког насељеничког округа, те нареди тадашњем војловичком намеснику Сниридону Сгефановућу, да прибави потребне сведоке 8а легитимирање граница манастирског терена. Нашто је онда 12. маја исте године славна комисија изаслала у манастир г. обрлајтнанта и инжињера Краја, те из Панчева Петра Корчаговића и из Старчева Веселина Ђуричића ради веће сигурности, те је извештај о границама војловичког земљишта нонела собом, те је према томе нацртала цео обим терена. Кад је овај нацрт био готов, дође славна комисија 17. Јунија 1765. у манастир Војловицу, те положивши нацртани илан на сто, запита цело братство, да ли манастир има какве привилегије или писмене исправе или живе сведоке, који би могли потврдити у нлану назначене границе манаетирског земљишта, на што је братство одговорило, да је канастир додуше имао привилегије, али да су исте године 1716. у турском рату са још три монаха изгореле, но да има још живих старих људа, који би могли посведочити, да су те границе како су у илану назначене, од вајкада биле црави обим манасгирског терена. Те за потврду истих граница буду призвани из Старчева: Сгоја Миловановић, Субота Доганчија, Јован Ивановић, Веселин 'Буричаћ, и из Панчева: Петар Корчаговић, Сава Ешкут и Ђорђе Атанасијевић, те запитани, да ли би били ириправни да и заклетвом потврде, да је године 1716. манастир Војловица ивгорео, и да су назначене границе праве границе манастирског земљишта. На то су наведени сведоци одговорили, да су у свако доба приправни и заклетвом потврдити, да је манастир Војловица горео не само године 1716. него и 1738., и да су назначени хатари и за турских времена били ирави обим манастиреког терена; нашто је славна комисија цео терен реамбулирала ирема нацртаном плану. 17 -тог пак септембра 1765. изаслаза је славна комисија г. инжпњера Краја ради установљења граница манастирског земљишта, и који је доиста још једном терен реамбулирао и поново означио горе наведене хатаре за границе војничког округа и манастирског терена. 5. јулија 1766. питала је славна комисија братство још једанпут, откуд манастир има

право крчмарења и риболова, нашто је тада одговорено, да је манастир од вајкадашњих времена то право вршио и да у томе никада није био од земаљске управе саетан. И догодило се, да су 7. августа 1766. у панчевачком округу насељени милитарци на неким манастирским ливадама покосила седак пластова сена без знања манастира, те су на поднесену тужбу од стране манастира одмах манастиру то новратили, и милитарциаа је било наложено, да у будуће више не ступају ва манастирско земљиште. Из тога јасно излази, да терен манастира Војловице не, као што славна насељеничка комисија наводи, тек но њој манастару припада, него да је као такав од вајкадашњих времена од превишњег двора манастиру дозвољен, и да тај терен не обухваћа само 921 јутро ораће земље и 14 мотика винограда, него да се по гласу плана, који је комисија сама сачилила, састоји из шуме, ливада, пашњака, ораница, винограда и риболова Тополе, те из мочари и земљишта, која с.у изложена поплави. Што се пак тиче пријаве, као да је манастир Војловица, док је стајао под камералном јурисдикцијом, чешће примао дозволу, да на цразним местима у околној шуми сади кукуруз, да уз претходно реквирирање добавља потребну грађу забадава: о томе не налази се у манастирским акгиаа ни споиена да је манастир икада такову дозволу молио, него да је он цео терен по плану од саме комисије сачињеном сиш р1епо е! рог!ес4о изи&исШ, како под турскиа поданством тако и од слгводобитног заузећа темишварског Банага, под благом управом дома аустријског држао. Да је манастир Војловица наведено земљишге у свако доба сшп р1епо иби{гис1и поседовао, потврђује и само име Војловица; јер на истом месту није никад било нити каквог села нити пруда, који би се звао Војловица, него је под тим именом нознат само манастир те и његова земљишта и шума, као што се до овог часа тако зову и не друкчије. Међутим не може се порећи, да је манастирека стока, као што се сама славна комисија изразила, који пут лети пасла на земљишту села Сгарчева, којв је недалеко од шуме, што се догађало само кадгод и особито онда, кад су биле велике поплаве, пошто су старчевачки