Srpski sion

Бр. 19

СРПСКИ СИОН

Стр 297.

бити сасвим сагласно са овим захтјевом. Разумјели бисмо, да је ту речено да није дужно обављати појачку дужност без ■ајзимјерепе награде', али неможемо да вјерујемо, да би национална и вјерска свијест српскнх учитеља могла онако категорички порицати ту тако јасну морал ну и националну дужност Срба учитеља у православној српској цркви својој! Нема сумње, да свјесни Срби учитељи знају, да су вјера и црква наша православна најмоћнији и најважнији фактори у бу^ењу, развијању и снажењу националних осјећаја у народу нашем; п да је несумњина историјска чињеница огромни значај правоелавне н«родне цркве наше за све просвјетне и културне установе наше -- за све биће народа нашег! Па смо увјерени. да ти родољубивп учитељи наши ни данас не ће отказати своју помоћ тако заслужној цркви својој — према којој они, као члановм српскога народа и просвјетитељи његова подмлатка, морају имати. не само искрену љубав, него и снажан свјестан оејећај нарочите своје дужности. Та кад би се учитељи наши одрекли те вјековне и свете дужности своје према цркви: како би нам изгледало благољепије богослужења наших; ко би нам учио дјецу пјесмама и напјевима црквеним, — које највише и буде нежне осјећаје према светињи православља; — ко би дјецу водио у цркву и тамо над њима дисциплином равнао?! Та појава утје цала би на народ наш врло убитачно; а учитељи бп због тога, пред добрим Србима и вјерним синовима православне цркве, изгубили много од угледа свога, који им је тако нужан за успјешан про= свјетитељски рад њихов! Доскора ће кр. зем. Влада распра вљати о тим захтјевима овоземаљ. учитељства, и — као што недавно у Хрватском Сабору рече одјел. предстојник за богоштов. и наетаву пресвјетли г. Милан Ројц, — школски закон „на модерној подлози реформирати". Но Висока Влада је хетеродоксна према нама, те сама не може сватити прави значај појачке дужности православних Срба учи-

теља, како за цркву нашу, тако и за народ наш, — а и за сам успјешни рад њихов са повЈереном им дјецом православних — српских родитеља. А тиме, што би их евентуално ослободила од те дужности, лако би могла дати повода по некоме учитељу нашем, у кога су слабији нацзонални и вјерски осјећаји, да откаже ту помоћ цркви и народу своме. А до какових би посљедица то довело, јасно је већ на први поглед! С тих разлога, поред још многих дру» гих, изађосмо ево пред Вас господо, као представнике цјелокупног православног ерпског народа и цркве, у нашој пакрачкој дијецези, и молимо Вас да закључите: Умолити Високу Кр. Зем. Владу и Хрв. V абор у Загребу, да при реформирању „школског закона", узму у обзир и потребе цркве и народа православносрпског, те оставе и даље законом признаду дужност правосл Срба учитеља, на комуналним школама, да у „цркви својој врше појачку службу — уз приа^јерену награду за то". У Беловару 22. Новембра (5 Децембра) 1906. г. Сакупљени свештеници протопрезвитерата беловарског и православни Срби учитељи — при избору посланика за срп. народно-црквени Сабор. Представку ову и потписали су свештеници; а двојица учитеља из најближе околине беловарске, обавештена су о тој представци истога дана и у исто време, али нехтедоше је иотписати, шта више не хтедоше јој ни чути садржаја, — у тобожњем уверењу да тиме хоће свештеници да их себи потчине! После овога представка је отправљена Епархијској Скупштинп у Пакрац, али пошто се иста ни}е ни до данас могла састати — нији о тој представии још никакова одлука донесена. Ну недавно су, поводом ове представке, изашла у јавност два учитеља из околине беловарске, задојена западним духом, а огорчена можда — с разлогом или без разлога — на своје свештенике, те катего-