Stare srpske biografije. Knj. 1

живот СВЕТОГА САВЕ 221

свима добрим законима, уставима славних и христоименитих људи, веома похвали Бога ради тога, јер не бише узалуд ни без ума многи његови труди о њој него се богоугодно остварише, и прими их као од апостола, више од свакога приношења, онај који једини зна срдачне жеље.

А Свети, каошто много пута рекосмо, клонећи се људске славе, намисли да остави власт првосветитељства, и, ако буде воља божја, да изврши | жељу своју, те да у туђим странама, рече, и заврши живот свој, и каже насамо Владиславу краљу своју намисао. Краљ и благородници његови, хотећи га одвратити од те намере, много га молише, падајући на земљу, и никако га не могоше задржати, да Свети не путује до синајске свете горе, па, да им се, ако Богу буде воља, опет врати и да се, ван власти, усами у мучању. И тим се од њих ослободи. Позва све своје епископе, па, учећи их много о уредбама црквеним и о законским правилима, говораше: „Ви знате како с вама бих, вршећи службу своју, како ништа корисно не пропустих да вам не кажем, да вас научим да сами ви најпре сачувате што се тиче покајања к Богу и и о вери ка Господу нашему Исусу Христу, и да "научите људе који су под вама. И сад опет молим свакога од вас мојих да све, колико вам предадох о Богу, и све што од мене чусте и видесте и примисте и разуместе, чим се изучисте, сви сачувате тврдо и непорушно, да, сами, користивши се, друге научите, апостолски вам дакле, на данашњи дан засведочавам да сам ја чист од крви свију. Јер не пропустих казати вам савета божјег. Пазите, дакле, на себе и на све стадо у које вас Дух Свети постави епископима да пасете пркву Господа Бога, коју створи својом крвљу.“ Тако заповеди и свима игуманима да се по уставу законском старају о манастирима.

Дозва у велику архиепископију, у звану Жичу, благочастивог Владислава краља и његове велике